Izvor: Politika, 07.Dec.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Amerikanci bez papuča
"Obuci papuče dete, dobićeš upalu bešike, nikada decu nećeš imati." Tako su mi govorili celog detinjstva i ja sam poslušno navlačila moje krznene patofne sa Kalenićeve pijace koje su pomalo ličile na opanke. Smejali su mi se drugari kad bi me videli u njima, ali moje nogice su bile tople i ušuškane. Nisam shvatala zašto su se moja majka i nana toliko potresale oko toga što idem bosa po tepisonu našeg Novobeogradskog stančića, ali sam slušala jer je tako bio red. Gledajući iz ovog >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ugla i sa ovim iskustvom, znam da su mislile najbolje.
Verovale su da me štite od bolesti i života goreg od smrti - života bez potomstva. One su svoju ljubav pokazivale kroz te dobronamerne (ali iritirajuće) opomene. Verujem da ne postoji žena mojih godina koja se usuđuje da sedne na (hladnu) betonsku klupu, ma gde da je na ovoj zemaljskoj kugli, bez da se oseća kao da je prekršila jedno od najvažnijih pravila u životu.
U Ameriku sam došla 1992. Imala sam 17 godina. Prvi kulturni šok koji sam doživela je da NIKO u mojoj novoj okolini nije nosio kućne patike (patofne, papuče). Baš niko. Svi su hodali po kući u debelim belim sportskim čarapama, posivelim od prljavog kućnog poda, punim dlaka kućnih ljubimaca i pored redovnog pranja u hladnoj vodi (skoro niko u Americi ne pere veš u vrućoj vodi). Koliko sam primetila svi su rađali decu bez ikakvih problema i Američki natalitet nije bio ugrožen.
Naravno, pred Božić ćete po radnjama videti na stotine jeftinih kućnih patofni koje će mlađi Amerikanci kupiti starijim članovima porodice u nedostatku bolje ideje za poklon. Ali to ne znači da će ih iko ikada i nositi.
Drugi kulturni šok sam doživela kad sam otkrila da je u Americi totalno prihvatljivo stavljati noge na stočić u dnevnoj sobi dok se gleda televizija. Amerikanci tretiraju taj stočić kao otoman. Uopšte se ne gade da tu posle stave poslužavnik sa večerom koju jedu uz televizijski program.
Treći kulturni šok sam doživela kad sam videla da niko ne smatra da je neobično da mala deca skaču po kauču ili krevetu u cipelama. Roditelji će ih opomenuti par puta i onda nastaviti konverzaciju praveći se ludi.
Četvrti kulturni šok sam doživela kad sam prvi put ušla u kuću svoje svekrve. Ja i moj muž smo se još zabavljali i on me je doveo da me upozna sa njegovima. Prva stvar koju sam ugledala kad sam ušla u kuću (u koju se ulazilo kroz kuhinju) su bile svekrvine "Keds" bele patike NA kuhinjskom stolu. Ona je krenula u teretanu i usput ih ostavila na stolu "da ih ne zaboravi". Moram napomenuti da NISU bile u nekoj kesi ili torbi.
Nedavno je moj tata bio u poseti. Bili smo u banci i on je bio u šoku kad je u čekaonici video mladu ženu koja je digla noge na stočić i čitala časopis čekajući na bankarku. On je to klasifikovao kao totalnu nekulturu, a ja sam pokušala da mu objasnim sve o "opuštenosti" koju Amerikanci toliko cene. Ta opuštenost se ogleda u tome da se na jutarnje časove na fakultetu ide u pidžami, pravo iz kreveta. Ogleda se u tome da se na posao dolazi sa mokrom kosom jer posle tuširanja nije bilo vremena za sušenje kose. Takođe se opuštenost ogleda u tome da se u samoposlugu ide u trenerci, nenašminkana i sa raščupanom kosom. Ovde zapuštenost nije sramota, već se opravdava željom za udobnošćtu i opuštenošću.
Ta ideja o "udobnosti" ponekad ide u krajnost. Kad amerikanki kažeš da ti se sviđa njena bluza, ona će ti reći dve stvari 1) "Hvala, bila je jeftina, kupila sam je za $12.99 u «TJ Maxx-u" ili 2) "Hvala, jako je udobna". (Primetili ste verovatno da se Amerikanci hvale "jeftinoćom" svoje garderobe, dok se u Srbije uveličava važnost i cena kupljenog artikla.)
Možda je ta želja za "opuštenošću" bunt protiv "lutkastog izgleda". Možda je to lenjost. Možda Amerikanci imaju živote pune stresa, sa dugim radnim danima, velikim razdaljinama, gužvom u saobraćaju itd pa im prija da se vikendima opuste u udobnoj odeći. Neznam ni sama. Tatina teorija je da su u Ameriku dolazili najsiromašniji, najneobrazovaniji i najnekulturniji slojevi (kad je nacija nastajala) i da oni nisu ni mogli sa sobom doneti neku kulturu. I sad posle svih ovih stoleća, ostalo je samo da se ceni nekultura i "opuštenost". U međuvremenu u Evropi su viši slojevi uticali na niže i vremenom su svi dobili tu "visoku kulturu".
Možda su Amerikanci toliko "opušteni" da neće ni da trpe papuče, nego "opuštaju" papke hodajući bosi, čak i po cenu da (aha aha) nikada nemaju decu :)?
15 godina kasnije eto zahvaljujući dobronamernim savetima mame i nane imam trogodišnju ćerku. I dok moj muž izlazi iz kuće bos (bez čarapa i cipela) u dvorište prekriveno snegom da uzme novine i pokupi poštu (jer ga mrzi da traži cipele), ćerkici eto nije dozvoljeno ni da ide po kući bez kućnih patikica sa Kalenićeve pijace. Nije joj dozvoljeno ni da skače po kauču i da drži noge na stočiću. Da li će joj to pomoći u životu? Ne znam, ali tako sam naučila da iskazujem svoju majčinsku ljubav. Plus, volela bih da jednog dana imam i unučiće ;).
Čitateljka, Boston, SAD
[objavljeno: 07.12.2007.]
