Izvor: Blic, 26.Okt.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vole Rembranta, ali ne trpe sive zidove
Novi Sad se, sloveći često neopravdano za „grad kulture", svim silama upinje da opravda taj atribut time što potencira konvencionalnu, akademsku umetnost. Ali, u senci galerija, na ulicama, zidovima sivih blokova, mostovima i tunelima, anonimni umetnici sprejom i farbom u međuvremenu su stvorili znatno uspešniju alternativu. Grafiti koji niču iz ispucalih zidova nisu više samo odraz bunta i otpora, već razvijena strit art subkultura sa autentičnim remek-delima.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Blic <<
- Volim ja da vidim Rembranta, ali još više me oduševi kada ugledam savršenu „lajnu" koja se probija iz nekog sumornog zida, pretvara se u lik, reč ili simbol. Osećaj koji dobiješ kada jednu tužnu, praznu površinu pretvoriš u leglo boja je nemerljiv - kaže M.D., jedan od iskusnijih grafiti majstora u Novom Sadu.
Uličnom umetnošću počeo je, kaže, da se bavi pre više od 15 godina, kada su grafiti smatrani isključivo produktom devijantnog ponašanja buntovnih klinaca. Tada su postojale i „bande" grafitaša poput „4 Tita", „Gvoša", „Rizzika" koje su znatno olakšale posao današnjim majstorima ove urbane subkulture. Većinu murala u gradu i umetničkih grafita potpisali su članovi „Vojvodina bombersa" ili „North Pole Crew", ali je i mnogo individualaca koje povremeno neki prazan zid nagna da ga pretvore u umetničko delo. Zbog izuzetno retkih lokacija gde im je dozvoljeno da stvaraju, crtači grafita svoje umeće mogu da pokažu na svega par mesta kao što su zid stadiona FK Kabel, podnožje Varadinskog mosta i Mosta slobode, te atomska skloništa po gradskim kvartovima.
- Kabel je jedina legalna lokacija gde se može raditi. Zbog toga je nekada neminovno da se pregazi nečiji grafit, ali sve to ide po dogovoru jer se međusobno poznajemo - kaže slikar i ilustrator Aleksandar Bunčić, ljubiteljima grafita poznat kao Čer.
„Grafovima" je, priča, počeo da se bavi još u srednjoj umetničkoj školi, od kada je prošla decenija.
- Hteo sam da pobegnem od nečeg skučenog, a i imao sam potrebu da što više ljudi vidi moj rad. To je čisto pražnjenje i sasvim mi je nebitno da li radim na 500 metara ili na 20 centimetara zida. Bitan je crtež i osećaj kada jednu sumornu celinu pretvoriš u gomilu boja - kaže Čer.
Majstori protiv uvreda
Pored legalnih, postoje i bombing grafiti koji se rade, kako objašnjavaju poklonici ove umetnosti, „na frku".
- Bombing je svaka aktivnost koja nije legalna. Zahvaljujući snalažljivosti crtača i odličnoj percepciji mesta, crteži izgledaju podjednako dobro kao i legalni. Nije svaki zid za svaki rad, ali nije ni poenta otići na jedan od tri legalna zida (poznatiji kao „Hall of Fame") i tu nacrtati svoj prvi grafit - kaže jedan od umetnika, napominjući da grafiti ne treba da se rade na privatnim kućama, verskim objektima, muzejima, spomenicima... Niti smeju da nose bilo kakvu uvredljivu sadržinu, ističe on.
Pravi grafit samo uz skicu i 10 sprejova
Aleksandar Bunčić Čer navodi da u gradu trenutno ima desetak aktivnih crtača i oni stalno rade. Za jedan prosečan grafit potrebno je nekoliko sati rada, ali i gomila novaca.
- Za pravi grafit potrebno je desetak boja, odnosno sprejova koji koštaju 380 dinara po komadu. Tu su i valjak i akrilna farba za beton, od koje zavisi postojanost crteža - dodaje Bunčić.
Ono što je presudno za dobar grafit jeste prethodno napravljena skica koja se potom sprejom nanosi na zid. Tu su zatim i šabloni za manje detalje, kao i kombinacije akrila sa papirom ili samolepljivim materijalom. Dobar grafit zahteva vreme, tehniku, strpljenje i umeće. Kao i spremnost da svakog momenta može da naleti policajac koji u iscrtavanju grafita ne vidi umetnost.
- To je samo umetnost. Čista umetnost - kaže Čer.
