Izvor: Politika, 23.Jul.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zdravlje na usta ulazi
Kod svih naroda postoji razlika između svakodnevne, nedeljne, praznične i obredne hrane. Različito se hrane ljudi u seoskim sredinama od onih u urbanim centrima. Drugačije se namirnice koriste u vreme posta nego u vreme mrsnih dana. Priprema hrane nije ista leti i zimi. Ne hrane se isto bogati i siromašni. Niti bolesni, zdravi i hipohondri. Zato sve ove činjenice treba uzeti u obzir kad se želi opisati ishrana jednog naroda.
Srbi nisu mesožderi, bez obzira na to što o njima vladaju >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << takve predrasude. Narod koji čuva i neguje stoku i koji je od milošte zove blagom, neće svoje blago uništavati i nekontrolisano klati, već će brinuti o njegovom čuvanju i razmnožavanju. Nema seoske porodice u Srbiji koja će zaklati kravu da bi za ručak spremila šniclu.
Zašto se onda takva slika o Srbima stvorila?
Od više razloga, dva su dominantna. Prvi je kao i obično posledica neznanja samozvanih, ali svakom mediju dostupnih "eksperata". Odlazeći u srpska sela ili u goste kod naših domaćina o praznicima ili na porodična veselja, kad se po tradiciji sprema obilje raznovrsne hrane, "eksperti" su sticali utisak da je to svakodnevan način ishrane. Šireći priče o sopstvenom provodu stvarali su pogrešnu sliku o ishrani većeg dela naroda. Drugi razlog su jeftini potrošački krediti početkom sedamdesetih godina prošlog veka koji su doveli do velikog proboja u domaćinstva zamrzivača, popularnih "sandučara". Njih je trebalo nečim popuniti, a to je bilo najlakše učiniti svežim mesom. Pun zamrzivač se smatrao velikim olakšanjem za radnu ženu i pobedu socijalizma.
Tad počinje da se u ishrani pretežno koristi prženo meso. Jeftino ulje i meso iz zamrzivača – danas dokazani kao nezdrava kombinacija – zbog brzine pripreme postaju najpopularnije jelo. Nažalost, posledice se ne mogu ispraviti.
Srbi su u principu svakodnevno spremali dva obeda. Ručak i večeru. Doručak, kao redovni obrok, javlja se u drugoj polovini dvadesetog veka i to prevashodno u urbanoj sredini. Taj, uslovno rečeno, prvi obrok posle jutarnjeg ustajanja – a to bi bilo oko šest, najkasnije sedam časova – sastojao se od slatkog ili meda, vode, jedne rakije i u ređim slučajevima parčeta hleba i kajmaka. O ovome svedoči i zapis nastao u Šapcu 1843. godine škotskog pisca Arčibalda Pejtona, koji je posle prospavane noći kod srpskog domaćina bio poslužen jutarnjim obrokom pred polazak na put: "srebrni poslužavnik na kojem su se nalazili čašica šljivovice, tanjirić sa ružinim slatkom i velika okrugla posuda od češkog kristala, s vodom. Sve to uključujući čibuk, bio je uvod u doručak, koji se sastojao od kafe i tosta, a umesto mleka imali smo kajmak, kako se zove turski mlečni krem".
Zanimljivo je da je i veliki srpski naučnik Nikola Tesla u razgovoru sa urednikom časopisa Physical Culture tvrdio da je nemoguće podeliti tri obroka na dan da bi bili od koristi. Ako bi se uzimala dva obroka dnevno to bi produžilo ljudski vek i poboljšalo ljudsko zdravlje, jer je ovakav režim ishrane u sladu sa kosmičkim zakonima.
To bi bilo dovoljno do ručka koji se spremao, u letnje vreme, oko deset, jedanaest časova. U letnje doba, kada su veliki poljski radovi, spremala se i užina koja se obično nosila oko dva sata, u njive ili polja gde se radilo. Taj obrok je bio lagan, sastavljen od sira, svežeg povrća, kiselog mleka. Jeo se sporo i predstavljao je odmor od letnje vrućine.
Večera bi se gotovila i služila u letnje doba oko sedam, osam sati i predstavljala je kompletan obed. Sa mlečnim predjelima, salatama, sveže ispečenim hlebom ili pitama, kuvanom čorbom, kuvanim ili pečenim živinskim mesom.
Srbi su veliki majstori u pravljenju pita. Prave ih slane i slatke. Pite se prave od razvijenih kora i nadevaju: zeljem, bundevom, koprivom, krompirom, pirinčem, jabukama, suvim šljivama, trešnjama, višnjama, orasima. Najpoznatija srpska pita jeste gibanica. U Vranjskom Pomoravlju i Pčinji spremaju se pite od kora koje domaćica sama razvija i mladog kačkavalja. Pita se zove "propećka", jer je dovoljno da se samo provuku kroz peć, odnosno peku desetak minuta, i već su spremne za posluženje.
Da se ne bi stvorila slika kako Srbi ne koriste meso u ishrani, tu su praznici: Uskrs, Božić, krsna slava, preslava, svadbe, krštenja, ispraćaji u vojsku, kad je pečeno meso obavezni deo svečarske trpeze. Pečeno jagnje i prase predstavljaju obavezni, ritualni deo hrane, bez kojih se pomenuti praznici ne mogu ni zamisliti. To je običaj. To je tradicija.
Broj prazničnih dana i uobičajenih porodičnih veselja ne prelazi pedesetak dana u jednoj godini. A to nutricionisti danas savetuju. Jednom nedeljno dobro je pojesti pečeno meso.
Dimljeno meso je Srbima poznato od davnina. Ono se jelo isključivo zimi. Uz krompir koji se u Srbiji odomaćio u 19. veku, kupus i pasulj su bile glavne zimske namirnice.
Tradicija, kultura ishrane i običaji pokazuju da Srbi imaju sve preduslove da se zdravo i umereno hrane. Imaju dovoljno sopstvene hrane, znanja i strpljenja da spreme zdrave obroke. Zašto pak mnogi žure, dajući prednost na ulju prženoj hrani, teško je odgonetnuti. Dajte prednost jelu sa kašikom i biće vam lakše.
[objavljeno: ]
