Izvor: Vesti-online.com, 01.Sep.2012, 13:01   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Svetog Petra kajgana

Ako jave da su pronašli dva ugljenisana tela sa malim "stvarčicama", znajte da smo to Mića i ja, javljaju dežurni zajebanti sa Tare opkoljene plamenom. Mada plamti naveliko, njima se ne ide sa planine gde se pune baterije ispražnjene suludim gradskim životom. Povremeno, kažu, izađu čamcem na jezero, ali beže uz obalu da ih neki kanader ne pokupi zajedno s vodom i ne izruči na neku čuku, kao svojevremeno onog nesrećnog Nemca ronioca, koji se u hrvatskim vodama Jadrana našao u zlo >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << doba.

 

 

Od muke se Srbin, po običaju, brani humorom, crnim naravno. I ponekom psovkom na račun vlasti koja je u ofanzivi na lokalne samouprave zaboravila da gasi požare što sve više liče na kataklizmu, a sve manje na tzv. elementarnu nepogodu.

Sve je, koliko golim okom vidim, palo na zlosrećnog srpskog Šojgua, Predraga Marića, vrhunskog profesionalca koji se bori kako ume i čime ima. A nema mnogo, zato je sa televizije onomad zavapio da ćemo goreti svaki put kad upeče zvezda jer nemamo ni aviona ni helikoptera za borbu protiv plamene stihije.

Prekjuče se na Tari 30 vatrogasaca za dlaku izvuklo iz vatrenog obruča, dvojica su povređena, život im visi o koncu iz dana u dan. Zimus su gazili kroz smetove, sada gaze kroz žar i pepeo sa smešnim vodenim prskalicama, kao da su u policiju otišli po kazni.

Jer, aviona, kažu - nema. Ima onaj ruski, koji je u medijima postao veća zvezda od Karleuše i Stanije zajedno. Izruči 42 tone vode, napravi krug i ode, uz aplauze dežurnih podizača morala i optimizma.

Ko će, i za koliko godina, nadoknaditi hiljade hektara šume, pluća zemlje, nestalih u plamenu - to bog sveti ne zna. Kad će se oporaviti pašnjaci pretvoreni u prah i pepeo i šta će biti sa stokom kojoj ionako zbog skupe hrane preti klanje - to ne zna ni Sveti Petar. Ali, da će biti dobro - neće.

Onaj odozgo se, kanda, dobrano naljutio na nas: mesecima ni kapi kiše. To što se nebo nekoliko puta popišnulo na žednu zemlju se ne računa jer stručnjaci kažu da usevima više spasa nema, pa da se sruči i biblijski potop. Što ćemo sve videti i osetiti kad uđemo na jesen u prvu kasapnicu u Srbiji.

- Deset grama od buta, molim...

Decenijsko sprdanje sa selom i seljacima, čerupanje i čišćenje ambara do poslednjeg zrna, polako nama, varošanima, stiže na naplatu. Pokojni Duško Radović je pisao: "Mogli biste za vikend do sela, da zakoljete rodbinu za neko jagnje ili prase", a bojim se da dolazi vreme kada će se bunde od nerca trampiti za kilo slanine i kantu masti, kao u ono zlo vreme, 1941-45...

Ima u razmišljanjima seljaka i neke iskonske zluradosti: mi ćemo uvek imati toliko da ne budemo gladni, a da vidimo šta ćete vi! Mada, nije im zameriti, gnječeni su i ponižavani, nazivani geacima i seljačinama, a i oni znaju da se osveta, po pravilu, servira hladna.

Dok gori i nebo i zemlja, a usevi lipsavaju na spečenim oranicama, i novi ministar poljoprivrede sleže ramenima. Kaže, gledaćemo da hrana ne poskupi BAŠ MNOGO, ali nisam baš siguran da li ćemo u tome i uspeti. U prevodu: spremite se za gadnu jesen i još gadniju zimu i molite se Svevišnjem da naredne godine pusti dažd na vreme, a ne tek kad mu se obrati vladika Milutin, koga zlobnici prozivaju da je moleban tempirao na osnovu vremenske prognoze.

Ko se čuva, i Bog ga čuva, kaže narod, što bi moglo da znači da je od nas digao ruke. Suša bere kukuruze, a nova vlast brine da li će naprednjaku da prođe proliv, pa da smene grešnog Rodnija Trotera Pavličića i konačno se dokopaju Novog Sada.

Pasulj izgurao na četiri evra kilo, a Milanče Krkobabić, sin Metuzalema za sva vremena, uverava da je vlast u Beogradu stabilna i nada se da je šerif Vučić neće dirati.

Selo gori, a vi se, gospodo, i dalje češljajte. Ionako ćemo sve to mi kmetovi platiti.

Nastavak na Vesti-online.com...