Izvor: Politika, 23.Jul.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Rat protiv civila
RAT U LIBANU DEFINITIVNO JE POKOPAO staru vojnu etiku. Ono što je NATO započeo 1999. godine vojnom agresijom na bivšu SRJ – kada su civilni ciljevi zvanično proglašavani za legitimne mete napada – Izrael je sada dovršio. U nameri da po svaku cenu udare neprijatelja (Hezbolah) izraelski generali više uopšte ne biraju sredstva i ciljeve. Na delu je svojevrsni rat protiv civila i nedužne žrtve niko ne broji. Bilo bi tu puno posla za Džemi Šeja, ali uglavnom niko ne spominje ciničan, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << nama dobro poznat, izraz "kolateralna šteta".
Opravdanje za takvu vojnu strategiju apsolutno je nemoguće pronaći. Neprihvatljiv razlog je čak i činjenica da su ekstremističke organizacije na Bliskom istoku, u svojim terorističkim akcijama, prve uzele na nišan civile.
I kako rat odmiče sve je neizvesnije kada i kako bi on mogao da bude okončan. Razlozi za pesimizam su veoma ozbiljni. Na jednoj strani to je neskrivena namera Izraela da uništi – ili barem presudno oslabi – Hezbolah, u čemu ima prećutnu saglasnost SAD. Dosadašnje ratne operacije pokazale su, međutim, da je ova ekstremistička organizacija mnogo žilaviji neprijatelj nego što se to pretpostavljalo. Ne samo zbog fanatičnih boraca, već i činjenice da Hezbolah ima apsolutnu podršku Sirije i Irana.
Upravo u ovoj, drugoj strani bliskoistočne medalje, najverovatnije se i krije "ključ" najnovijeg sukoba. Snažno se nameće utisak da ratni fitilj nije slučajno potpaljen, već sve ukazuje da je reč o široj strategiji smišljenoj da se situacija na Bliskom istoku radikalizuje do krajnjih granica.
Tako nešto nagovestio je, uostalom, i iranski predsednik Ahmadinežad prilikom januarske posete Siriji.
"Arapska Republika Sirija, prva na frontu borbe protiv izraelske agresije, i Islamska Republika Iran, koja nosi baklju islamskog buđenja muslimanskog sveta, igraće presudne uloge u regionu", izjavio je tada Ahmadinežad najavljujući indirektno nove potrese na Bliskom istoku.
U takvim uslovima zaista je izuzetno teško pronaći manevarski prostor za pregovore. Međunarodnoj diplomatiji u velikoj meri vezane su ruke i ona se trenutno bavi samo "opipavanjem pulsa" bez jasnih naznaka o mogućim pomiriteljskim potezima. Sukobljene strane, Izrael i Hezbolah, uporno povlače okidač i potpuno je nerealno očekivati da će, na svoju ruku, odustati od upotrebe sile. Za prekid sukoba potreban je odlučan i snažan pritisak međunarodne zajednice, pre svega UN, SAD, Rusije i Evropske unije koji, međutim, nije na vidiku. U tom kontekstu spominje se ideja o slanju plavih šlemova u Liban koji bi, ukoliko je potrebno, i oružjem branili mir. Reč je, međutim, o izuzetno komplikovanom zahvatu za čiju realizaciju je potrebno vreme. A njega, u ovom trenutku dok traju ratni sukobi, ponajmanje ima.
Pobednika u najnovijem bliskoistočnom obračunu na kraju možda i neće biti ali se najveći gubitnik sigurno zna. To je Liban koji je već pretrpeo ogromna razaranja i potpuno bespomoćno trpi nove žestoke ratne udarce.
POTPUNO U SENCI RATA U LIBANU dramatično se komplikuje situacija na rogu Afrike. U centru pažnje je Somalija koja, od pada diktatora Siada Barea
1991. godine, preživljava tešku dramu građanskog rata.
U Somaliji je trenutno prisutno dvovlašće: veći deo zemlje i glavni grad Mogadiš drže radikalni islamisti, dok prelazna vlada, koja ima podršku UN i susedne Etiopije, kontroliše znatno manju teritoriju. Ova svojevrsna pat pozicija počela je da se menja posle vesti da se snage islamskih milicija prikupljaju u blizini grada Bajdoi pripremajući napad na ovo mesto gde se, inače, nalazi prelazna somalijska vlada.
Odgovor na ovakav razvoj događaja stigao je veoma brzo. Prema, doduše, zvanično nepotvrđenim vestima Etiopija je poslala trupe u ovaj deo Somalije kao pomoć prelaznoj vladi. Takav potez hrišćanske Etiopije bio je sasvim očekivan. Vlada u Adis Abebi smatra da su somalijski islamisti teroristi i u bližoj prošlosti već je slala vojsku kako bi sprečila uspostavljanje vlasti muslimanskih ekstremista u ovoj afričkoj državi.
Visoke islamske vođe u Mogadišu odmah su proglasile sveti rat protiv Etiopije. Šeik Šarif Ahmed je, u obraćanju preko radija, pozvao narod Somalije da se suprotstavi nadiranju stranih trupa.
"Svako ko stane na stranu Etiopije biće smatran za izdajnika", poručio je radikalni šeik.
Poučen ranijim lošim iskustvom iz Somalije generalni sekretar UN Kofi Anan pozvao je protivničke tabore da ne doprinose zaoštravanju situacije. Slične pomirljive reči UN poslednjih petnaestak godina na rogu Afrike uglavnom niko nije poštovao.
Žarko Rakić
[objavljeno: 23/07/2006]
