Izvor: Blic, 24.Okt.2010, 01:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kašika, joj kašika...
Ma, što samo kašika, joj kašika: i viljuška joj viljuška... Restoran „Dačo“ je mesto za gastronomske bahanale. Zato jedan savet odmah na početku: kad se rešite da idete na ručak u ovaj restoran, tog dana nemojte doručkovati, a dobro bi bilo i da ne večerate prethodnog.
Čim uđete na vrata, biće vam jasno zašto. „Dačo" je pažljivo osmišljen da potencira gurmansku prekomernost i srpsku raspojasanost. Uređen je kao užička kuća. Zidovi okrečeni na prastari >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << način: molerskim valjkom za pravljenje šara, a svud po njima okačena gomila starih predmeta. Tikve, petrolejke, desetine mlinova, mesingana vaga, gobleni u „bakinim ramovima", čak i neke fotografije tipičnih rođaka retuširanih po modi pedesetih. Na ulazu nas je sačekala tema iz „Otpisanih" u obradi za gučansku limenu bandu...
Pretpostavimo da ste u ovaj ercovski raj ušli prazna stomaka, kako vam je i savetovano. Ono što nikako ne smete da uradite jeste da žurite s hranom. Ovde se ne nude vitaminske, već holesterolske bombe. U „Dači" svi kreću sa „seoskim predjelom". Cene nisu naivne: najmanje predjelo 520 dinara, najveće čak 1.150. Najmanje „seosko predjelo" sastoji se od dve kugle kajmaka, jedne kugle paštete od čvaraka, belog sira, jajeta i pršute. Ko zna „Daču" poručuje uz ovo i uštipke od crnog brašna pržene u ulju (200 dinara). Donese vam kelner, dakle, ovaj starter. Čvarci se tope u ustima, kajmak je mlad, pršuta vam se osmehuje, ali vi nemojte da budete naivni. Ako na brzinu smažete jedno najmanje seosko predjelo, možete odmah da platite, jer ništa drugo nećete moći da stavite u usta. Zato polako. Zalogaj po zalogaj, jer za predjelom idu topla jela.
Sa liste nazvane „Danas smo kuvali", probali smo sarmice od zelja (450 din) i čorbu od bundeve (250 din). Za sarmice su nam rekli da su kuvane ženskom rukom. Uz kiselo mleko bile su „kao kod mame". Ali, čekajte, što bismo rekli u komercijalnim prezentacijama, to nije sve. Uzeli smo šareni jelovnik ukrašen seoskim slikarijama i videli razna starinska jela: jufke (450 din), ili „seoski čekić" (420 din). Poručili smo ipak poznate specijalitete ove kuće: pileće paketiće (cena jaka: 870 din) i teleće šnicle u sosu od suvih šljiva (950 din). Kako smo „znali za jadac", od svega smo na stolu ostavili pomalo. Naposletku smo jedva prozborili „račun" i „spakujte ostatak hrane". Ustao sam da za kraj posetim toalet i oduševio se njegovim konceptom: vodokotlić je napravljen od stare kante u koju su stavljeni svi savremeni delovi. Potezač za vodu je drvena cepanka. Toalet, naravno, nije uzor čistoće, ali i to je u duhu koncepta. Vrata se zatvaraju „automatski", tako što se preko sistema preciznih točkova poteže kanap na čijem kraju visi balvanče. Kad otvorite vrata, balvanče ode gore, kad ih pustite, drveni teg povuče vrata.
Na izlazu smo pozdravili kelnere za koje smo konstatovali da su ipak pomalo slobodno odeveni samo u majice i farmerke, pogledali nešto od robe koja se nudi u restoranskoj radnji (jedinstven slučaj u našim restoranima) i izašli u pravu užičku avliju. Nekad je u ovom autentičnom seoskom dvorištu na Karaburmi bilo više pilića i pataka. Sada su nam rekli da su ostale samo jedna japanska kokoška i srpska patka. Pogledali smo ove životinjke i jedva se dogegali do kuće. U sledeći restoran, pomislih, idem tek za nedelju dana – ako dotad uopšte ogladnim.
„Dačo"
Patrisa Lumumbe 49
Hrana 5
Higijena 3
Usluga 3
Cene 4
