Izvor: Politika, 17.Jul.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Doktor leči posetom
Lekar Bora Moračić, iako zašao u devedesetu, danas se bavi humanitarnim radom
KOSOVSKA MITROVICA – Doktor Bora Moračić, sada u devetoj deceniji, poznati lekar, hirurg u Kliničko-bolničkom centru u Prištini, bolnicu i svoj grad napustio je među poslednjima. Skrasio se u Kosovskoj Mitrovici, u severnom delu. Sa svojom Marom upravo se vratio iz male srpske enklave, u okolini Mitrovice, gde živi samo nekoliko srpskih porodica, čije je kretanje ograničeno, a mesto >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << gde žive oivičeno je bodljikavom žicom. I, tako, svakoga dana kolima Crvenog krsta, sve do subote. Jedini dan za odmor mu je nedelja, a i tada je u pokretu.
– Nedelja mi je najteži dan. Nikako ne prolazi. Stalno mislim šta rade oni koji me očekuju, kako su moji pacijenti kojima mogu da pružim pomoć samo davanjem nade da će im biti bolje, da nisu mnogo bolesni i da će preživeti. A oni mi veruju i kada sledeći put odem da ih posetim čini mi se da su zdraviji, ali i da su tužniji – kaže dr Moračić.
Ime dr Bore Moračića u Prištini gotovo četiri decenije izgovaralo se sa velikim poštovanjem. Bio je sve do 1999. godine. Ostao je i kada u ovom gradu više nije bilo nijednog Srbina, ni pacijenta ni stanovnika, a onda je morao da napusti i kliniku i svoj stan i grad..
– Nije mi bilo teško da i vidim i osetim da u Prištini postaje neizdrživo. Morao sam da odem. Došli su neki drugi lekari i oni koji su nekada ovde radili, ali su napustili svoja radna mesta. Nije mi bilo svejedno, nikako mi se nije napuštala Priština i bolnica u kojoj sam proveo ceo svoj radni vek, ali ja sam se pokupio i otišao.
Posle dolaska NATO snaga na Kosmet i kada su se u Kliničko-bolnički centar u Prištini uselili neki drugi, jedni u vojnim a drugi u uniformama lekara, nije se moglo izdržati. Doktor Moračić je i tada pokušavao da radi, jer nikada nije gledao ko je koje nacionalnosti. I, onda dok je rat trajao a avioni bombardovali, on je sa svojom ekipom bio na svom radnom mestu. Juna meseca 1999. godine se sve promenilo, ali je on i tada hteo da pomogne. Neki su pitali da li je on tu, drugi su mu stalno dobronamerno govorili da treba da ide, a poneko i da nije potreban. Seća se kada je operisao jednog ranjenog Albanca, valjda je bio neki komandant, u operacionu salu zajedno su ušli lekari i uniformisani ljudi sa oznakama UČK.
– Mora da je bio jako važan čovek, plašili su se da ga ne ,,ubijem", a kada sam sve obavio kako je trebalo, onda odlučio sam da zauvek napustim bolnicu i svoj grad Prištinu.
Stan u centru grada dao sam na ,,čuvanje" kolegi a kada je ovaj otišao iz stana uselio se neki drugi lekar. Pitam ja, odavde, da li mi čuvaju stan, a oni kažu da mi čuvaju. Pitam da li mi je tu telefon, lepo izrađen od drveta, a ženski glas mi kaže da ga ne vidi. Pa dobro, da li su tu moje knjige, kaže ne vidi neke su spaljene a neke su poslate u drugi grad. Onda pitam za klavir, novi stanar mi kaže da to ne vidi u sobi... Usput su mi objasnili i da su nešto u stanu renovirali.
Profesor Moračić gotovo svakoga dana izađe iz iznajmljenog stana i kolima Crvenog krsta i krene u neko od mesta u kojima živi ono malo preostalih Srba. Tuga je, kako kaže, otići i gledati te ljude koji su izgubili svaku nadu, a uglavnom je reč o starima koji nemaju kuda da odu.
Zejnel Zejneli
[objavljeno: 17.07.2006.]
