Izvor: Politika, 18.Avg.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Buket ruža za Sakašvilija
Opisujući kako je krajem 2003. godine došlo do promene vlasti u Gruziji, odnosno kako je tadašnji predsednik ove bivše sovjetske republike Eduard Ševardnadze (ujedno i poslednji šef diplomatije SSSR-a) primoran da podnese ostavku, „Volstrit džornal” ukazao je i na ulogu koju su u celom procesu imali Fond za otvoreno društvo Džordža Sorosa, američka Agencija za međunarodni razvoj (USAID), pa i ambasada SAD u Tbilisiju. Američki ambasador u Gruziji je, inače, u to vreme bio >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Ričard Majls, često spominjan kao jedan od ljudi koji je imao veoma važnu ulogu u formiranju „Otpora” u Srbiji i svrgavanju Slobodana Miloševića oktobra 2000. godine.
Kako je novembra 2003. pisao američki list, gruzijsku opoziciju predvodili su nekada ključni ljudi Ševardnadzeove vlade. Glavni opozicioni lider bio je Mihail Sakašvili, diplomac sa njujorškog Kolumbija pravnog fakulteta i bivši ministar pravde koji je sredinom devedesetih započeo radikalnu reformu gruzijskog pravosudnog sistema nasleđenog još iz sovjetske ere.
Uz njega su bili i Nina Burdzhenadze, predsednica parlamenta i Zurab Zvanija, nekadašnji aktivista za zaštitu životne sredine i koordinator Ševardnadzeovog reformskog tima iz sredine devedesetih godina.Njih je, prema pisanju „Volstrit džornala", podržavao širok spektar nevladinih organizacija koje su prosto nicale na sve strane posle pada Sovjetskog Saveza.Najznačajnija među njima bila je „Institut slobode”, koju su finansirale američka vlada i Soros. I na njenom čelu nalazile su se nekadašnje pristalice Ševardnadzea, Levan Ramišvili i Giga Bokerija.
Njih dvojica su u početku kao nezavisni novinari podržavali Ševardnadzea, jer njegovo sovjetsko nasleđe nije izgledalo toliko loše u poređenju sa anarhijom i brojnim paravojnim formacijama koje su preplavile zemlju posle raspada SSSR-a. Nisu verovali da je Ševardnadze veliki demokrata, ali su mislili da će se ponašati u skladu sa novim pravilima koja postavlja Zapad, da će izgraditi institucije sistema i od Gruzije napraviti demokratsku i prosperitetnu državu.
Mnogi simpatizeri, međutim, razočarali su se u Ševardnadzea kad je odustaood borbe sa proruskim secesionistima na severozapadu zemlje. Ramišvilija i Bokeriju 1996. godine unajmljuje nova nezavisna televizija „Rustavi 2”, koju je vlada ubrzo zatvorila, nakon što su napali jednog od Ševardnadzeovih ministara.
Njih dvojica osnivaju „Institut slobode” sa idejom da organizuju odbranu televizijske stanice. Čekajući sudsku presudu u njihovu korist, koja je i stigla 1997. godine, u potpunosti su se, međutim, posvetili radu u NVO.
Finansirani od strane „Evroazijske fondacije”, koju je podržavao USAID, Sorosovog „Fonda za otvoreno društvo” i mnogih drugih donatora, oni su iz pozadine pomagali radikalne reforme u pravosuđu Gruzije koje je kao ministar sprovodio Sakašvili. Pomoć Sakašviliju stizala je, naravno daleko od očiju javnosti.
Uprkos reformama, Ševardnadze je počeo da menja kurs, a posle dva preživljena atentata i ekonomskog kolapsa Rusije, glavnog trgovinskog partnera zemlje, iako nikad lično nije bio optužen za korupciju, okrenuo se svojoj porodici i prijateljima koji su iskoristili poznanstvo sa njim da se obogate. Istovremeno, Ševardnadze je na nevladine organizacije, čije je osnivanje u početku podržavao, počeo da gleda kao na neprijatelje, čim su izrazile prva neslaganja sa njegovom politikom.
Još jednom je, 2001. godine, pokušao da zatvori televiziju „Rustavi 2”, koja je, nakon što je ponovo počela emitovanje programa, žestoko optuživala Ševardnadzeove bliske saradnike za korupciju. „Institut slobode” i druge organizacije odgovorile su organizujući studentske demonstracije koje su ga naterale da se povuče i dozvoli emitovanje programa najpopularnije televizije.
Lokalni izbori 2002. godine na kojima su provladine stranke žestoko poražene poslali su Ševardnadzeu jasnu poruku. Sakašvili je preuzeo vlast u glavnom gradu Tbilisiju i smestio se u kancelariju udaljenu svega nekoliko stotina metara od Ševardnadzeove. „Institut slobode” našao se pod još većim pritiscima, što je kulminiralo upadom petnaestorice nepoznatih muškaraca i prebijanjem Ramišvilija.
Međunarodna podrška ovoj NVO, uključujući i posetu nemačkog ambasadora, naterala je Ševardnadzea da pošalje jednog od svojih ministara na mesto incidenta, ali i da pristane da zajedno sa NVO radi na projektu civilnog nadzora nad policijom, decentralizacije školskog sistema, ali pre svega na sređivanju biračkih spiskova, uoči parlamentarnih izbora koji su trebalo da budu održani novembra 2003. godine. Nezadovoljni napretkom, ubeđeni da ih vlast samo zamajava, predstavnici NVO povlače se iz razgovora početkom 2003. godine.
Bokerija i Ramišvili se, međutim, nisu na tome zaustavili. Počeli su da planiraju revoluciju. Bokerija je o trošku Sorosa krajem februara 2003. godine boravio u Srbiji, gde se upoznao sa funkcionisanjem „Otpora” i ulogom ove organizacije u rušenju Miloševića.
Leta iste godine aktivisti „Otpora” posetili su Gruziju, održavajući trodnevne kurseve o revolucionarnim tehnikama, uz korišćenje humora i miroljubivih subverzija, za više od 1.000 studentskih aktivista iz cele zemlje. Studenti kojima je dozlogrdila korupcija u društvu i pre svega na univerzitetu, organizovali su se pod sloganom „Kmara!”, što na gruzinskom znači „Dosta”.
Izborna prevara izazvala je veću provalu narodnog nezadovoljstva nego što su „Institut slobode” i „Kmara” očekivali. Do toga je došlo uglavnom zahvaljujući tome što su istraživanja izborne izlaznosti, koja su finansirali SAD i NVO, objavljena na „Rustavi 2” svima pokazala na koji način su proševardnadzeovske partije pokrale izbore.
Uz jaku medijsku kampanju, koju je iznela televizija „Rustavi 2”, 5.000 studenata iz „Kmare” postali su pešadija opozicionih političara. U poslednjem maršu na parlament, okružili su Sakašvilija koji ih je predvodio noseći buket ruža.
[objavljeno: 19/08/2008.]
