Izvor: Politika, 04.Maj.2012, 23:16 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nenaplaćena opklada za prvi večiti derbi
Sekretar Crvene zvezde Ljubiša Sekulić i komesar Partizana Pavle Jovićević uoči prve međusobne prvenstvene utakmice kladili se da će onaj čiji tim izgubi da nosi onog drugog na leđima
Večeras se fudbaleri Crvene zvezde i Partizana 142. put sastaju u prvenstvu. Prvi put je to bilo 5. januara 1947. Partizan, tada „crveno-plavi”, dobio je svih deset prethodnih utakmica, a Crvena zvezda, tada samo „crvena”, imala je tri poraza.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Partizan je, dakle, bio favorit. Tim pre što je i jedinu dotadašnju međusobnu utakmicu, odigranu na pravoslavni Vaskrs, 20. aprila 1946, rešio u svoju korist sa 2:0.
− Sećam se da je posle te prijateljske utakmice Kika Popović tvrdio: „Na sledećoj su naši.” I, zaista, pobedili smo s 4:3 na minus 20 stepeni, − priseća se Ljubiša Sekulić, prvi sekretar Fiskulturnog društva Crvena zvezda (tada su još postojale sekcije, koje su kasnije prerasle u klubove). – Prošlo je mnogo vremena od tada, ali sam tu utakmicu zapamtio po tome što sam se s Jovićevićem iz Partizana kladio da će onaj, čiji tim izgubi da nosi na leđima onog drugog.
Stanković ruča u Domu armije
Pavle Jovićević, politički komesar Partizana, koji je tada bio klub Jugoslovenske armije, pa je imao i vojno uređenje, nije ispunio dogovor. To, razume se, nije pomutilo radost Sekuliću:
− Oni su imali, možda, za nijansu bolji tim od nas. Već tada je pobeda u našim utakmicama značila više nego u drugim. Crvena zvezda je prva osnovana i u njoj su bili svi najbolji fudbaleri iz Beograda. Partizan je zbog toga morao da dovodi igrače sa strane, pa nije imao nijednog navijača u Beogradu. Nismo bili nešto bliski s njima. Na sednicama uprave nije se govorilo: „Partizan”, nego: „oni” ili „komšije”. Bili su vojni tim i imali povlastice. Ali, to smo iskoristili. Ako oni svojim igračima daju čaj – davaćemo i mi, ako oni daju njihovima sendviče – i mi ćemo našima, jer onda niko ne može da nam prigovori za nešto što rade i oni.
Partizan u to vreme nije imao probleme s finansiranjem, jer je bio na vojnom budžetu. Crvena zvezda je morala da se dovija.
− Prvi Zvezdini dresovi bili su žuti. Doneo ih je naš sportski sekretar Slobodan Ćosić iz Slavije u kojoj je bio funkcioner. Igrali smo na stadionu Jugoslavije, čiji sam ja, inače, bio navijač, mada ne znam zašto sam se opredelio za nju, a ne za BSK. Crvena zvezda je osnovana na Starom Difu, na kome su još bili polupani prozori, a prve prostorije, tačnije, moja kancelarija, bila je na Kalemegdanu, gde je nekada bio Sport-klub Bob, u kome sam ja bio veslač. Da bismo zaradili tamo smo priređivali „Zvezdane noći“ na kojima je svirao orkestar Bubiše Simića. Bile su tako posećene da je na stolu u mojoj kancelariji bili kamara para, koje je prebrojavao Joca Martinović. Da neko stavi dinar u svoj džep nikome nije padalo na pamet. Problem je bila zima, jer tada nije bilo igranki. Jednom mi je 50.000 za Zvezdu dao Danilo Purić, kasnije direktor „Politike“, koji je tada bio u gradskom komitetu omladine. Negde sam slučajno čuo Dedijera kad je rekao kako honorare od svojih knjiga poklanja onome ko mu se prvi javi. To sam zapamtio i kad sam mu se u odgovarajućoj prilici javio stvarno je održao reč – dao je 20.000.
I tada je bilo dolazaka i odlazaka igrača. Evo nekoliko primera koje je naveo Sekulić.
U upravi Crvene zvezde tada su bili, kako podseća Sekulić, sve sami studenti. Ipak, imala je autoritet, jer su u njoj bile jake ličnosti.
− U upravi Crvene zvezda, naročito posle fuzije sa Studentom, bili su sve sami studenti. U to vreme nije bilo para, a oni koji su dolazili sa strane nisu dobijali ništa više od domaćih. Evo kako su tekli pregovori s Palfijem, koje smo s njim i njegovom ženom vodili Kika i ja. Ona kaže da u Partizanu daju uniformu. Kažemo da će je imati i u Zvezdi. Ona kaže da daju drva za ogrev. Kažemo da će to dobiti i od Zvezde. Palfi za sve vreme nije progovorio ni reč. Jezerkiću smo kupili sobu, ali on dobio ponudu da pređe u Partizan. Mi tražimo da nam vrati sobu i Partizan nam je da. Prođe nekoliko meseci i Jezerkić hoće da se vrati. Kaže: „Tamo je mnogo velika disciplina”. Malo-malo, pa neko kaže: „Evo, na primer, novopridošli drug...” I vrati se. Ili, dođe neko i kaže kako Stanković, koga smo izvukli iz vojske, ruča u Domu armije. To je značilo da Partizan pregovara s njim ili je igrač na taj način davao signal da nešto hoće da dobije od Zvezde. Ali, bilo je i onih koji ne bi kročili tamo. Takvi su bili, na primer, Đajić, prvi fudbaler koji je pristupio Crvenoj zvezdi, i Tomašević, prvi vođa naše fudbalske sekcije. Ne bi ni Mitić. Čuo sam kasnije priču da je Partizan hteo da ga uzme, ali mi Rajko nikada ništa nije rekao o tome. Mislim da je bilo nemoguće da ga Partizan uzme, jer bi onda izbila revolucija. Bio je njegov gost na turneji po Sovjetskom Savezu 1946, ali uz naše odobrenje. Za Partizan u to vreme nisu važila pravila fudbalske organizacije, nego vojna. Da bi igrač bio registrovan za neki drugi tim moralo je da prođe vreme, a ako dođe u Partizan mogao je odmah da igra. Tako je recimo Firm u sredu igrao u Zagrebu za Lokomotivu protiv nas, a u nedelju je već igrao za Partizan. A bilo je i slučajeva da su njihovi igrači hteli da dođu kod nas: Čajkovski, pa Boba Mihailović...
Genijalni stručnjak Kika Popović
Od svih fudbalera koji su igrali za Crvenu zvezdu Sekulić kao najbolje, u rangu s Mitićem, stavlja Džajića, Šekularca i Savićevića. A što se tima tiče...
− Pre Barija Zvezda nije imala bolji tim od onog koji je stvorio Kika Popović: golmani Mrkušić i Lovrić, desni bek Stanković, levi Kašanin i Petrović, u half-liniji Palfi, Đurđević, na čijem je mestu igrao i Drakulić, i Đajić, a u napadu Ognjanov, Mitić, Tomašević, odličan centarfor je bio i Jezerkić, Palfi i Vukosavljević. Kad je došao iz Radničkog Vukosavljević se nije odmah uklopio, ali je Kika tvrdio da treba da budemo strpljivi. I nije pogrešio. Da dovedemo Kiku predložili su sami igrači, jer su ga znali kao glavnog u BSK-u i predratnog selektora. To je izgleda smetalo nekima iz CK omladine, pa su tražili da ode iz Zvezde. Posle otprilike godinu dana smo ga, ipak, vratili. Zanimljivo, s njim je Zvezda napredovala, bez njega je odmah išlo slabije. Posle je otišao u OFK Beograd, koji se jedno vreme zvao BSK, ali nema apsolutno nikakve veze s predratnim. Kika je stvorio onaj čuveni „četvorougao”: Palfi – Đajić – Mitić – Takač. Tada nije bilo toliko bitno ko je trener, jer su oni sprovodili ono što im Kika kao „tehniko” kaže. I Partizan je imao odlične igrače: Čajkovskog, Simonovskog, Bobeka, Brozovića, Glazera, Šoštarića...
Od samog nastanka Crvena zvezda i Partizan su bili nešto posebno i privlačili ogromno interesovanje. I zahvaljujući tome Beograd je dobio „večite rivale“, koji su preuzeli dotadašnje uloge BSK-a i Jugoslavije.
Ivan Cvetković
-----------------------------------------------------------
Od Crvene zvezde do Ujedinjenih nacija
Ljubiša Sekulić (rođen 7. novembra 1923. u Beogradu) ne seća se tačno kada je napustio Crvenu zvezdu. Kada je završio Ekonomski fakultet u Beogradu otišao je u diplomate, gde je karijeru završio kao zamenik šefa jugoslovenske misije u Ujedinjenim nacijama. Pored toga bio je angažovan i u pokretu nesvrstanih, pa je učestvovao na čak sedam samita, po čemu je, možda, i rekorder. I dan-danas nije načisto da li je, ipak, trebalo da se posveti samo sportu, mada ga ni kasnije nije potpuno napustio, jer je bio potpredsednik Košarkaškog kluba Crvena zvezda.
objavljeno: 05.05.2012
Pogledaj vesti o: Večiti derbi, Crvena Zvezda, Zvezda - Partizan
