Izvor: KMnovine.com, 20.Apr.2021, 09:32
Predrag Jakšić: Ut Unum Sint
Vrlo je teško slušati i čitati izjave i besede Porfirija Perića, a povezati to sa činjenicom da se radi o patirjarhu SPC.
Piše: Predrag Jakšić
Sama činjenica da osoba koja sve to što izgovara sedi na tronu Svetog Save, poražavajuća je. Govor, održan 24. marta 2021. godine (klik na vezu↗), još je jedan od takvih koji >> Pročitaj celu vest na sajtu KMnovine.com << nastavljaju njegovu stazu popločanu „dobrim namerama“, na koju je otvoreno krenuo još pre nego što je postavljen tu gde je sad. Pun je ovaj govor floskula, „hrišćansko" ovo, „hrišćansko" ono, a gotovo nigde Hrista. „Hrišćansko“, šta god, ništa je bez Hrista.Kao da je govornik vrlo dobro znao da je došao na svetovnu skup i da tu nema previše mesta za Hrista i da se, stoga, treba prilagoditi, a on se pokazao upravo takav - prilagodljiv. I još kada govor počne kontekstualnim falsifikovanjem jedne od najpoznatijih rečenica iz Jevanđelja, zaista preostaje samo da se prekrstimo i da kažemo - „izbavi nas ot lukavago". I to čini još tako površno, lažnodidaktički - „baš sam večeras pošao ka ovom mestu, otvorio sam Novi zavet i našao se na početku sedme glave Jevanđelja po Mateju gde stoji...“(?!) A ako bi ga, pak, shvatili ozbiljno jer se na takvoj funkciji nalazi, onda bismo tek bili u problemu. Da li je patrijarh srpski morao pre ovog govora da otvori Novi Zavet da bi se setio (ili, ne daj bože, saznao) da postoji taj stih: „ne sudite da vam se ne sudi“? Neko će reći da je mislio na to kako se baš zadesilo da se tu precepila Knjiga i da je to možda Znak, no ako mu je to bila namera da kaže, onda ništa sem teške reči bezumlje nije adekvatno. No, uglavnom, suština ovakvog početka i jeste bila u tome da „ne sudimo“ zlotvorima iz NATO pakta, državnicima zemalja koji su nas bombardovali i koji i danas uništavaju naše društvo, te da ne sudimo razularenoj bezumnoj masi tih istih zemalja koja je siktala strahote protiv srpskog naroda tokom čitavog tog perioda i još uvek nije ućutala, a što za posledicu ima da se svakodnevno ko zna koliki broj naših sugrađana „prelomi“ i prihvati taj „lakši put“, put Zapada, put „na
Porfirijev čin zbog koga bi i običan vernik morao
da bude odlučen od Crkve - uzimanje blagoslova od
rimokatoličkog jeretika.
kom te neće mrzeti i vređati“. Zna očigledno patrijarh Porfirije na čijoj je strani. Jer, u redu, hajde da ne sudimo, pa makar to bilo na ovaj očigledno falsifikovani Porfirijev način, ali gde je tu poziv grešnicima na pokajanje? Hajde što ne treba da im sudimo, ali barem da ih pozovemo na pokajanje. Nije li to zapravo hrišćanski? Nije li to ono što nam svima treba? Ima li hrabrosti naš patrijarh da na pokajanje pozove ubice i zlotvore? Ima li hrabrosti da ih nazove ubicama, ili barem grešnicima? I to ne da bi im sudio, već da bi im spasio dušu? U redu je da se molimo za njih, naravno, ali to im duše neće spasiti, a nije li spasenje duše svoje i duše bližnjih svojih upravo ono što je zbilja Hristovo u „hrišćanskom“?
S druge strane, o „stradanju od epidemije", kako to patrijarh Porfirije formuliše u ovom govoru, gotovo da je suvišno i pričati, a kamoli to upoređivati sa stvarnim stradanjem u Prvom i Drugom svetskom ratu ili sa stradanjem od NATO pakta 1999. godine. A upravo je takvo poređenje napravio patrijarh. Zloupotreba pominjanjem poginulih vojnika pod NATO bombama i poređenje njih sa kasirkama u samoposlugama (?!) u današnjem „stradanju od epidemije“ (?!), jezivo je i veoma jadno u isto vreme. Zapitamo se da li se ovaj patrijarh setio da, tada kao vladika, poseti ili pobodri u „hrišćanskom duhu“ ratne veterane (neke od njih i na prosjačkom štapu) koji su ne tako davno mesecima protestovali u centru Beograda, u parku, spavajući u šatorima, ispred palate onoga kome je kasnije dodeljen orden Svetog Save od strane SPC, a koji je tim veteranima čak zavrnuo i vodu za piće na česmi u parku? Iako je bilo vladika koje su se oštro protivile dodeljivanju ordena ovom nesumnjivom veleizdajniku, vladika Profirije nije bio među njima. I ukoliko posmatramo šta je sve rekao do sada kao patrijarh, nije to ništa iznenađujuće. U prvom je govoru (besedi) Srbe „sa Kosova“ odvojio od Srba „iz Srbije“, u drugom je ustaše (čak ih ni ne imenujući) „ispisao iz naroda“ (kog takođe nije izmenovao) bez obzira što se „taj narod“ ne ograđuje i gotovo ništa ne zamera tim istim ustašama, negirajući njihove zločine (ili obim tih zločina), u trećem, evo „ne osuđuje“ nikoga (ni slučajno ne rekavši da je taj „niko“ u stvari Zapad, ali (samo)obmaćujući nas i sebe „kako je danas jasno širom sveta“ da smo se mi branili od agresije, iako bi trebalo da zna vrlo dobro kako taj Zapad kome ne smemo „suditi“, i koji vlada dobrim delom ovog palog sveta, sve ovo vreme, i juče, i danas, a tako će pričati i sutra, javno govori upravo suprotno – da smo „sami krivi“ i da je njihova „intervencija“ bila opravdana, zakonita i pravdena. Zbog te nepromenjene doktrine Zapada, naš narod je pod strašnim patnjama i danas, posebno na Kosovu i Metohiji, ali i svuda gde se pomene srpsko ime i pravoslavlje. No, ne treba suditi, reče, ali čak ne reče ni da će im Bog suditi. Ne čudi, stoga, što je samo nekoliko dana nakon ovog govora, 28. marta, u besedi nakon Liturgije u hramu u Zagrebu prekorio prisutne (i sve nas jer je taj deo besede docnije emitovan na TV Hramu) što kad nam naiđu „nevolje“ neke nazivamo „neprijateljima“
Ma, da, nema neprijatelja. Kad već u prethodnom govoru nema dovoljno Hrista, logično je u ovom drugom nema uopšte đavola, ni demona, ni nečastivog. Zašto bi. Da li je naš patrijarh pomenuo đavola i u jednoj svojoj besedi u poslednje vreme? Izgleda kao da se plaši pominjanja takvih „arhaičnih“ termina, kao da će zbog „arhaičnosti“ da izgubi simpatije drugosrbijanske, antiteističke i ekumenističke pastve koja je oduševljena njegovim izborom za patrijarha? Jer kada nema đavola, nema ni neprijatelja. Logično. Citirajmo samo na trenutak jednog savremenog duhovnika naše Crkve koji kaže ovo: „demoni nisu nikakve psihoze, apstrakcije i teorije, nego biće koje zaista postoji (...) Zlo nije apstraktno, mada je danas moderno da kažemo „izbai nas od zla“. Mi se u Molitivi Gospodnjoj molim da nas Gospod izbavi „od zloga“, tj. konkreno od đavola i zlih ljudi, a ne od apstraktnog zla“. Neprijatelji, naravno, da postoje, a onaj najveći, neprijatelj ljudskog roda najviše voli kada se pravimo da on ne postoji i kada konteksutalno falsifikujemo Jevanđelje. Pa, ne mole li se sveštenici, i ne pozivaju li i nas da se molimo, na početku svake Liturgiji Bogu baš da nam pomogne da odolimo svakom neprijatelju i protivniku? No, patrijarh više voli da kaže „zlo“ nego „zli“, zbog čega (povodom NATO bombardovanja) i kaže da je na nas nasrnulo „neviđeno zlo“. Ne, nasrnuli su zločinci, neprijatelji, služitelji zlog, na čelu sa zlim.
Čitav taj patrijarhov govor iz Zagreba (klik na vezu↗) omalovažavanje je istorijskog sećanja sopstvenog naroda. Činjenica da se patrijarh srpski čak delimičo ograđuje od Svetog Save, posredno od njegovog pravoslavlja i srpstva, jer reče da postoje različite perspektive („Sveti Sava, kojeg mnogi neće razumeti, jer ga tumače iz svoje perspektive, bio je sav Hristov“) i osnovano se postavlja pitanje zbog čega nije naglasio to pravoslavlje čoveka koji je bio sav Hristov zato što je odbacio latinsku jeres i sve što je mogao kroz tu latinsku jeres da dobije od ovog sveta i što mu je i nuđeno. I njemu i njegovom ocu Svetom Simeonu, tada još svetovnom vladaru Srbije. U krajnjoj liniji relativizacija i pozivanje na „perspektive“ nije ništa drugo nego početak puta u otpadništvo. Tom logikom patrijarha Porfirija mogao bi se izvući zaključak da i mi Srbi „ne možemo razumeti“ Stepinca jer ga tumačimo iz „svoje perspektive“, a on je po Hrvatima „sav Hristov“ i zato po njima jeste svetac. Znamo da se, po patrijarhu Porfiriju, o tome može razgovarati u „mešovitoj komisiji“.
U ovom govoru, koji je jasno ekumenističko predavanje, patrijarh posebno naglašava rečenicu: „Da svi jedno budu“. Ovo je rečenica koju izgovara Isus Hristos u molitvi Ocu pre nego što će biti uhapšen, a nakon Judine izdaje. No, zašto je patrijarh u ovom ekumenističkom predavanju naglasio baš ovu rečenicu i oko nje izgradio svoju besedu, i to baš u Zagrebu? Da li je „slučajno“ što se tako zove najznačajniji savremeni vatikanski ekumenistički dokument - enciklika pape Jovana Pavla Drugog izdata 25. maja 1995. godine u Rimu („Ut Unum Sint“) kojim se ponovo potvrđuju odredbe zlokobnog II Vatikanskog koncila? Pozivam vas sve da pročitate ovu encikliku (klik na vezu↗), u kojoj papa poziva sve hrišćane da preispitaju svoju „nesrećnu prošlost“ i poziva na ekumensko jedinstvo pod patronatom Katoličke crkve (sve će nam po ovoj encikliki Katolička crkva dozvoliti, ništa ne moramo menjati, možemo Bogu služiti kako hoćemo, imati dogmate kakve imamo, ali samo da se poklonimo papi), i da je uporede sa govorom i stavovima srpskog patrijarha i da pronađu ima li sličnosti.
No, ako neko misli da je sve to samo „pusta dogmatika od koje se ne živi“, jer „ljudi smo“, pitam se zbog čega patrijarh priča o ljubavi koju je naučio od onih koji su proterali i ubijali njegov naroda (iako se ne kaju ni danas zbog toga, već slave taj zločin iz godine u godinu), a da je do tada, dok ga ta ljubav nije razoružala, živeo „u predrasudama“? Inače, to su ti ljudi koji i danas negiraju stotine hiljada poubijanih Srba, čoveka koji je bio „duhovna potpora“ genocida nad srpskim narodom proglašavaju svecem, ljudi koji ispred železničke stanice, u centru svoje prestonice, Zagreba grada sa kojim se naš patrijarh „voli javno“ (kako sam kaže naslovom svoje svetovnjačke knjige), drže izloženu lokomotivu zvanu Crna Katica, kojom su u logor smrti u Drugom svetskom ratu odvozili Srbe i Jevreje. Jasno je da pred tom lokomotivom nema navoda o ovim istorijskim događajima, i zašto bi ih bilo kad je Zagreb po ovoj besedi očigledno ispunjen ljubavlju prema Srbima. Stoga je patrijarh u ovom govoru stigao i da podseti na „ljubav“ koju je doživeo od ljudi „na visokim položajima“ u Hrvatskoj, a što su isti oni kojima je ova lokomotiva samo eksponat koji predstavlja „najstariju hrvatsku lokomotivu“. Zbog čega su ovog vladiku, sada patrijarha, ljudi „na visokim položajima“ obasipali ljubavlju? Gde možemo pronaći odgovor na ovo pitanje? Da li se kao mitropolit zagrebačko-ljubljanski bunio kada je praktično zabranjena i kada je čak kao tema „isparila“ ćirilica u Hrvatskoj? Da li mu je smetalo što ti političari na visokim položajima vole Srbe u Hrvatskoj kao što američki predsednici vole Indijanace po rezervatima (kao strani folklor u izumiranju) i na isti taj način o Srbima govori i svojim građanima? Da li mu je smetalo što se u Hrvatskoj svakodnevno falsifikuje istorija i sistemski krade srpsko kulturno i umetničko nasleđe i da li je javno (ili ikako) reagovao i to pokušao da spreči? Da li mu tu ljubav pružaju možda upravo zbog ovakvih „beseda“ kakvu je održao u sada u Zagrebu ili nedavno u Jasenovcu? O patrijarhovim navodima iz ovog govora kako je, sada pokojni, Milan Bandić bio „prijatelj Srba“, prosto je strašno i govoriti. Čovek koji je bio gradonačelnik grada u kome je, kako rekosmo, tokom svih 20 godina njegove vladavine stojala (i još stoji) kao jedan od simbola prestonice upravo ta Crna Katica?! No, ruku na srce, nije to možda samo do gradonačelnika Bandića. Da li je ovu Crnu Katicu ikada obišao i okadio vladika-patrijarh Porfirije, jer ona je od sedišta Mitropolije zagrebačko-ljubljanske (koja mu je bila kuća godinama), udaljena ne više od 10 minuta peške? Ako jeste, bilo bi lepo da i to pokaže javno, kao što je „javna“ ta njegova ljubav sa Zagrebom. No, deluje vrlo očigledno da zbog te ljubavi koju dobija sa „visokih položaja“, patrijarh Porfirije uvek i naglasi da on o politici ništa ne zna i da ga to ne interesuje. Ipak, kad je u Zagrebu, eto ga Bandić i slični, kad je u Beogradu, eto ga Vučić i njegovi (odmah nakon povratka iz Zagreba sastao se javno sa potpredsednikom Vlade Srbije), kad daje prvi intervju kao patrijarh za Javni servis, pa, eto ga i pokojni Đinđić. Iako nema razloga da se pominje, ipak je pomenut, neće škoditi.
No, sve ovo zajedno nevažno je. Jezivo je pre svega to što je patrijarh izjavio „zabrinuto“ da „Crkva Hristova postoji ne da bi delila, ne da bi stvarala konfrontacije, nego da bi sabirala u Hristu“. Crkva Hristova ne može da „deli“ jer Crkva Hristova ne može biti podeljena, kao što ni Istina Hristova ne može da bude „podeljena“. Jedina „podela“ je ta da Hristov mač seče Istinu od laži. Od Crkve Hristove može samo da se otpadne. No, priča o mogućnosti „podeljene“ Istini, o „delovima“ Istine u „drugim crkvama" govori upravo pomenuta papina enciklika (i slična vatikanska dokumenta), a što i jeste jedan od glavnih savremenih dogmata Katoličke crkve. Naravno, Katolička crkva „punu Istinu“ pripisuje sopstvenoj crkvi, dok „delove“ mogu posedovati i drugi, pa i „braća pravoslavci“. Ne čudi stoga što patrijarh Porfirije i pominje, ne samo katolike, već i nekatolike koji tragaju za Smislom (?!), Židove (kako kaže), muslimane i druge „sa kojima smo se zajedno okupljali u ovom hramu i molili se Bogu” (?!) Da, baš tako, reče patrijarh. Ut unum sint.
Zašto bi, međutim, bilo ko od vernika koji je slušao ovu besedu srpskog patrijarha sutra ponovo došao u svoj pravoslani hram kad je svejedno, može i u katedralu da ode (možda mu je bliža?), ili u džamiju, u sinagogu da se tamo „zajedno moli“, ili čak u supermarket kod heroja kasirke da traži Smisao? Nema Smisla bez Hristosa. Hristos je glava Crkve i to Pravoslane Crkve, za razliku od Katoličke čija je glava, kako sami kažu „namesnik Hristov“, po dogmatu, „nepogrešivi čovek“ – papa, a što je bogohuljenje i najgori oblik otpadništva. O čemu onda priča patrijarh srpski? Zna li on išta od ovoga? Naravno da zna jer je učen čovek, ali zbog čega onda sve ovo?
Između ostalog, Porfirije Perić će ostati upamćen kao prvi predstavnik SPC koji je javno pružio podršku LGBT osobama. Na fotografiji, tada episkop, Porfirije izjavljuje podršku u ime SPC(!) Ani Brnabić, lezbejki i Hrvatici koja je mimo volje naroda na mesto premijera postavljena na Vidovdan.
Mogu se deliti ljudi, i uvek će se deliti i ići tamo gde požele i na volju im, no ne može se deliti Istina, ne može se deliti Crkva Hristova. Nije to stvar ljudi i njihovih želja. Mogu oni želeti koliko god hoće da dele Crkvu, ali ne može to, nije to na njima. Nije sporno pravo ljudi da veruju u šta god hoće, da idu u svoje hramove da se mole kome god žele, no nije li naša obaveza (a time i obaveza patrijarha pre svih) da ih u njihovoj iluziji ne podržavamo, ma barem kada pričamo o Bogu, jer će zbog toga dušu svoju izgubiti? Ako, naravno, znamo da oni veruju u neku laž ili iluziju, što znači i ako znamo da mi verujemo u ono što je Istina. Da li onda patrijarh Porfirije veruje da je naša pravoslavna vera istinita? Ako veruje, kako može da podržava ljude u njihovoj samozabuludi i još tu zabludu i laž da uvodi u pravoslavni hram? To nije u skladu sa hrišćanskom ljubavlju. Nije to nikakva mržnja prema drugima, ne, to je uprvao prava ljubav, ljubav za njihovu dušu i vera u večni život kojim možemo živeti svi ako spoznamo Istinu.
Ta rečenica „da svi budu jedno“, znači da svi budu jedno u Istini, u Ocu, Sinu i Duhu Svetom, a to je u Pravoslavnoj crkvi čija je glava Hristos. A ako patrijarh srpski smatra drugačije, neka mu dragi Bog oprosti. Ne znam samo zbog čega onda i želi da bude na čelu ove Crkve, kad može i neke „druge“ i kada može i sa nekim drugima da se okuplja i „moli se Bogu“.
I šta je sledeće? Da li će srpski patrijarh kada se vrati iz grada s kojim se voli javno, otići i do knjižare Srpske Pravoslavne Crkve i poizbacivati sve one knjige Svetih Otaca naše Crkve koji pričaju o latinskoj jeresi? Da li će isto učiniti i kada ode do arhiva naše SPC i pogleda šta su sve pisali Sveti Oci, ili do manastira Hilandara, ili do Pećke Patrijaršije gde bi uistinu trebalo da stoluje? Jer ispada posle patrijarhovih beseda da nam ništa od toga više ne treba. Ut unum sint, Porfirije.
* * *
Iza nas stojite jedino - vi! Ako želite da nastavimo da radimo, podržite nas. Ostalo je na nama.
Ukoliko Vam više odgovara neki drugi način, konakirajte nas na kmnovine@gmail.com
Pratite nas na Facebook, Twiter ili Instagram
PROČITAJTE JOŠ:
Predrag Jakšić: Srušeni zvonici - KM NovinePredrag Jakšić: Srušeni zvonici Sve mi izuzetno teško pada. Siguran sam da se mnogo ljudi oseća isto tako. Gledam one razrušene kuće, oštećene crkve, srušene zvonike i, pre svega, mrtve ljude, i čini mi se da opet ništa nećemo naučiti i ništa nećemo promeniti. A i kako da promenimo.
PROČITAJTE JOŠ:
Predrag Jakšić: Srbi i zlatno tele - KM NovineI eto, „ako to smeta autošovinistima i drugosrbijancima, onda mora da je dobro". Pogubna je to logika, jer mera ljudi Božjih nisu bezbožnici, već Bogočovek Hristos.
PROČITAJTE JOŠ:
Predrag Jakšić: Borba protiv zla, o zločincima i zlotvorima - KM NovinePredrag Jakšić: Borba protiv zla, o zločincima i zlotvorima Iza svakog zla stoji zli. Nijedno zlo nije slučajno, niti stvar trenutka kog čovek nije svestan, zli koji stoji iza svega zna vrlo dobro šta tvori. I zato je svako relativizovanje zla izuzetno opasno.
KM Novinama je potrebna vaša podrška - pročitajte zašto KLIK
Izvor: KM Novine :: © 2014 - 2021 :: Hvala na interesovanju
