Izvor: Politika, 30.Jul.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Trgovci u škripcu
Pregovori u Ženevi propali i – šta sad?
"Doha runda nije mrtva, samo se našla između intenzivne nege i krematorijuma", izjavio je ovih dana indijski ministar trgovine Kamal Nat, čovek koji je zajedno sa kolegama iz takozvane Grupe šest (G-6) kojoj, uz Indiju, pripadaju i SAD, EU, Japan, Brazil i Australija i lično učestvovao u sahrani pregovora o liberalizaciji svetske trgovine. Ti pregovori su krahirali početkom prošle nedelje u Ženevi, a svetska javnost odonda bruji >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << od raznih komentara.
Generalni direktor Svetske trgovinske organizacije Paskal Lami je, doduše, pri tom, posle svega, ustvrdio da pregovori nisu propali već samo "suspendovani". Celeso Amrim, šef brazilske diplomatije, pak, epilog je nazvao "ozbiljnim udarcem", dočim su uvaženi šefovi svih delegacija jedva dočekali da jedni na druge počnu da odapinju – otrovne strele. Tako je Piter Mendelson, evropski komesar za trgovinu, optužio Sjedinjene Države zbog "nedovoljne fleksibilnosti", a šef američkog tima Suzan Švab, rekla da su, naprotiv, SAD "uvek spremne da dokažu fleksibilnost", ali "ne mogu da pregovaraju same sa sobom"...
Grogirani pregovarači
Švabova je, inače, u Ženevi debitovala na čelu američkih pregovarača, pa su neki na bazi toga zaključili da je možda i njena potreba da se javnosti predstavi kao tvrđi branitelj interesa svog naroda doprinela da se sastanak šestorice završi tako kako se završio. Za druge je, ipak, to bio manje verovatni scenario. Njima se kao mnogo realniji činio onaj u kome su role bile –ravnomernije podeljene.
Pregovori u okviru Doha runde inicirani su, inače, u Kataru oktobra 2001, samo nekoliko sedmica nakon terorističkih udara po Americi. Potreba da se pokaže da je svet kadar da ide u smeru različutom od rušilačkog dovela je do toga da najjače zemlje svetskoj sirotinji pripreme lep paket, u kome se krila ideja kako da se uz pomoć napretka trgovine, do koga će doći čim te najjače zemlje smanje carine na uvoz agrarnih proizvoda, ali i pozamašne subvencije poljoprivrednim proizvođačima, iz bede spase - 144 miliona ljudi. Tako je, bar, uoči katarskog skupa, sračunala Svetska banka.
Nije ni te 2001. godine sve išlo glatko, ali je trenutak bio takav da se nikome nije isplatilo ni da ometa sporazumevanje, pa je u Dohi pao dogovor da se posao sveopšte trgovinske liberalizacije, koji je doduše podrazumevao da se i nerazvijeni delovi sveta delimično liše prevelike carinske zaštite, okonča za pet godina. Dve godine kasnije, u meksičkom letovalištu Kankun, videlo se da ta stvar neće ići baš glatko. Skup je završen debaklom, dok je naredni, u Hongkongu krajem prošle godine, na jedvite jade spasen dogovorom o beznačajnim popustima nerazvijenima. Krajem aprila 2006. u Ženevi je nagovešten krah koji je oficijelno proglašen pre neki dan, 24. jula.
Zbog čega su ovi pregovori propali? Ako se uzme u obzir to da se Doha runda smatra svakako najkompleksnijim pregovaračkim procesom još od prethodne urugvajske runde koja je, uzgred budi rečeno, nakon celih osam godina okončana sporazumima o mnoštvu trgovinskih olakšica, ali i osnivanjem Svetske trgovinske organizacije (umesto dotadašnjeg GATT-a), to pitanje, razume se, postaje krajnje složeno, ali se suština ipak da opisati i u jednoj rečenici. Učesnici u ovoj debati, a takvih je bilo onoliko koliko je i članica STO (dakle 149, sve s pravom veta na završni dokument!), želeli su da daju neuporedivo manje od onoga što su naumili da dobiju. Bilo je nekako i logično što su na kraju runde svi oni bili - grogirani.
Amerikanci su, recimo, hteli da Evropljani skrešu svoje uvozna carine za prosečno 66 procenata. Evropljani su pristajali na 39, a takozvana G-20, grupa najrazvijenijih među nerazvijenim zemljama, tražila 54 odsto... pri čemu su, dabome, svi za svoje vazda bili radi da osmisle što više "osetljivih proizvoda", dakle izuzetaka od dogovorenih carina, u vezi sa kojima je, recimo, britanski "Ekonomist" ovih dana navodio primere Kine, Indije, Indonezije, zemalja koje su za sebe tražile pravo da odrede kvote na koje se smanjenje carina - ne bi odnosilo. Kvota od dvadesetak procenata ukupne agrarne produkcije verovatno ne bi nikome ni smetala da izvesni, nešto lukaviji, analitičari nisu uspeli da uvide da bi, zapravo, to značilo da bi devet desetina agrarnog uvoza tih zemalja i nadalje ostalo pod – nesmanjenom carinskom zaštitom!
Sveopšta šteta
Licemerje Amerikanaca se, opet, sastojalo u njihovom velikodušnom pristajanju da smanje subvencija za polovinu, na 23 milijarde dolara. To je moralo da zvuči impresivno svakome ko nije uočio kako je to, zapravo, više no što se u SAD dosad trošilo na podsticanje domaće poljoprivrede (19,7 milijardi dolara, prošle godine), mada se na drugoj strani, u izvesnoj meri i američko negodovanje zbog očevidnog nastojanja velikog broja članica STO da ne učini ama baš nijedan ustupak u zamenu za olakšice, takođe dalo razumeti kao opravdani protest protiv licemerja u drugim oblicima...
Bilo kako bilo, na koncu su se svi ušančili iza svojih busija, pa su pregovori kolabirali. Sigurno je jedino to da će od ovoga koristio niko imati neće. Najveće štete pretrpeće najmanje razvijene zemlje. One će, u nedostatku globalnih, multilateralnih sad morati da potpisuju sporazume regionalnog ili bilateralnog karaktera, u kojima je njihova pregovaračka snaga vazda bila mnogo manja nego onda kada je sirotinja imala priliku da se udružuje u veće (i uticajnije) celine. Strahuje se i od bujanja trgovinskih ratova, koji ionako stalno tinjaju. Strepi se i od toga da bi i pravila koja su dosad na globalnom nivou štitila i jake i nejake ubuduće lako mogla da – ispare...
Rodoljub Gerić
[objavljeno: 30.07.2006.]
