Izvor: B92, 20.Maj.2014, 15:40 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Žetulio Vargas " kako razumeti ovog čoveka?
Za jedne je fašistički diktator, za druge “otac siromašnih“, a za treće oba istovremeno. Vladao je uz pomoć vojske, vladao je samostalno i autoritarno, ali vladao je i kao demokratski izabrani predsednik. Uradio je mnogo za prava radnika, ali bio je antikomunista. Bio je i levičar i desničar, populista, nacionalista, i voljen i omražen. Skončao je samoubistvom, uz oproštajno pismo u kojem navodi da je to pokušaj da “odbrani narod“. Zbog svega toga Žetulio Vargas jedan je od >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << najkompleksnijih brazilskih političara u istoriji.
Rođen je 1882. godine u državi Rio Grande do Sul, sa 16 godina otišao je u vojsku, ali brzo se predomislio i prebacio se na studije prava. Diplomirao je u Porto Alegreu, a ubrzo posle toga počeo je da se bavi politikom.
Bio je poslanik, ministar finansija, kao i državni guverner u rodnoj državi. Sa te pozicije 1930. godine kandiduje se za predsednika, ali gubi na izborima. Činilo se da je Vargas mirno prihvatio poraz, ali to nije bio slučaj – potpomognut vojskom, u okotboru vrši državni udar i postaje predsednik Brazila.
Do tada je zemljom vladala politika “kafa sa mlekom“, u kojoj je svu praktičnu vlast držala politička elita iz država Sao Paulo (najveći proizvođač kafe) i Minas Žerais (najveći proizvođač mleka). Dolaskom Vargasa na vlast oligarhija je srušena, ali nije se pošlo u pravcu demokratije, naprotiv.
Još desetak godina unazad radnički pokreti, vojska i intelektualni krugovi zahtevali su da se oligarhija okonča, a pravi katalizator za njihova nastojanja bila je Velika depresija 1929. godine. Tada 29 miliona džakova kafe ostaje neprodato, a brazilski narod i država u tom periodu u potpunosti su bili zavisni od prozivodnje i prodaje kafe.
Vargas po dolasku na vlast pravi radikalni zaokret u toj politici – podstiče proizvodnju robe koja je do tada nabavljana uvozom i tako smanjuje zavisnost Brazila od kafe. Zemlja doživljava ubrzani industrijski rast, a “privremeni“ predsednik vlada kao da je doživotni – ukida Ustav iz 1891. godine, raspušta Kongres i centralizuje vlast.
Vladao je dekretima, proširio je socijalne programe i nametnuo se kao “otac siromašnih“, pošto je radnicima omogućio prava kao što su plaćeni odmor, minimalna plata i porodiljsko odsustvo. Takođe, pokušava kod naroda da stvori istinski nacionalni identitet u zemlji u kojoj je vekovima mnogo jača lokalna i regionalna pripadnost.
Naišao je na otpor iz najmoćnije države Sao Paulo, oko 50.000 ’Paulista’ borilo se protiv države 1932. godine, koja na kraju jeste pobedila, ali je pristala da donese novi Ustav.
Najviši zakonski akt donet 1934. godine sadržao je brojne elemente fašizma, pre svega korporativizam po ugledu na Musolinijevu Italiju. On se zasniva na ideji da društvene klase nisu u međusobnom konfliktu, već mogu u harmoniji da rade za opšte dobro i nacionalni interes. Korporativizam dalje podrazumeva neposrednu političku kontrolu nad industrijom i organizovanim radom i predstavlja “treći put“ između kapitalističkog slobodnog tržišta i komunističkog centralnog planiranja.
Kao što vidimo, Vargas je već debelo skliznuo u desnu stranu političkog spektra, a taj utisak pojačava se upotrebom tajne policije i tzv. “integralista“ koji su progonili komuniste. U takvoj situaciji znao je da su mu male šanse da legalno ponovo bude izabran za predsednika 1938, pa godinu dana ranije izmišlja komunističku zaveru protiv države.
Na osnovu toga proglašava vanredno stanje, ponovo ukida Kongres i otkazuje izbore – tada počinje period poznat kao Nova država (Estado Novo). Ona je počivala na spomenutom korporativizmu, centralizmu i izrazitoj autoritarnosti predsednika. Direktno je birao guvernere država, uveo cenzuru i organizovao je masovne patriotske svečanosti kako bi podstakao osećaj nacionalnog jedinstva.
Iako je po svim karakteristikama bio diktator, Vargas dobija podršku zbog svoje nacionalističke politike i uspeha na ekonomskom planu.
Sa početkom Drugog svetskog rata Vargas okreće leđa fašistima u Evropi, objavljuje rat Nemačkoj 1942. godine i novog saveznika pronalazi u Sjedinjenim Američkim Državama. Poslao je 27.000 vojnika da se bore u Evropi – Brazil je bio jedina zemlja Južne Amerike koja je slala trupe na ’Stari kontinent’.
Međutim, Vargas je zapao u paradoks iz kojeg izlaza nije bilo – vladao je u skladu sa brojnim načelima fašizma, a na međunarodnom planu borio se protiv (skoro pa) ideoloških istomišljenika.
Studenti su izašli na ulice da se bune protiv diktatora, tražili su povratak demokratiji, a vojska i društvene elite počele su da se udružuju protiv Vargasa. Videvši šta se sprema, Vargas je ponovo pokušao da skrene ulevo – amnestirao je političke zatvorenike, dao povlastice radnicima itd. To nije bilo dovoljno, pošto su ga 1945. godine svrgli vojska i sopstvena Vlada.
Međutim, Vargas se ni tada ne povlači iz politike – postaje senator u rodnoj državi, a 1951. godina pobeđuje na predsedničkim izborima. Zauzima socijalistički kurs – usvaja se zakon o socijalnoj zaštiti, povećava se minimalna plata, a država uvodi monopol na proizvodnju nafte.
Logično, Sjedinjene Države nisu blagonaklono gledale na levičarske poteze Vargasa. Desnica i vojska koriste tu činjenicu i vrše sve veći pritisak da Vargas podnese ostavku. Optužen je i za neuspešni atentat na urednika opozicionih novina Karlosa Laserde, pri kojem je jedan oficir poginuo. Utvrđeno je da je jedan od ubica bio Vargasov telohranitelj, što je bila kap koja je prelila čašu.
Godine 1954, 24. avgusta, Vargas se posle sastanka sa ljudima iz svog kabineta povukao u svoju kancelariju, gde je izvršio samoubistvo tako što je pucao sebi u srce. U oproštajnom pismu optužuje “sile mraka“, pri čemu misli na SAD i američke pristalice u Brazilu, da su omele sve njegove pokušaje da sprovede reforme.
“Ništa ne ostaje osim moje krvi. Dao sam vam svoj život, sada vam dajem i svoju smrt. Odabrao sam ovaj način da vas odbranim jer moja duša će biti sa vama, a moje ime će biti zastava pod kojom ćete se boriti. Ovo je prvi korak ka večnosti, napuštam život da bih ušao u istoriju“, napisao je još Vargas.
Vargas će biti upamćen kao političar koji je prvi uspeo da pokrene nacionalni sentiment Brazila i kao čovek koji je mnogo uradio za prava radnika – njegov zakon koji reguliše radničke odnose iz 1943. godine i dalje je na snazi.
Ipak, Vargas je prevashodno bio vođen željom za moći – kako bi ostao na vrhu, menjao je boje, stavove, uverenja, a i sve dobro što je uradio, uradio je iz želje da se zadrži na vlasti.
