Izvor: RTS, 17.Mar.2011, 02:27 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Maldini, Bernabeu, Boniperti...
Igrač koji celu karijeru provede u jednom klubu je vrsta koja polako, ali sigurno, izumire. U modernom dobu fudbaleri predstavljaju neku vrstu gladijatora, cirkuskih zvezda, proizvoda koji poslodavcu donosi novac. Motiva ima mnogo, ali se uglavnom provlače tri najbitnija: slava, titula, plata. Ovi momci, pored ostvarenih rezultata, zaslužuju poštovanje i zbog privrženosti isključivo jednom klubu.
Kada čujete „čovek-klub", odmah vam je u glavi Paolo Maldini. Fudbaler koji >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << nosi nadimak „srce zmaja" odigrao je 874 zvanične utakmice i postigao 29 golova za Milan. Karijeru je počeo u mlađim kategorijama „roso-nera" 1978., a premijeru u prvom timu imao je 20. januara 1985. godine. Između ostalog, osvojio je 7 titula prvaka Italije i 5 puta podizao pehar Lige Šampiona (osam finala).
Činjenica koju treba izdvojiti je niz od 80 utakmica u kojima Maldini nije poražen. Poslednji meč u dresu Milana odigrao je 17. maja 2009. godine i tako završio karijeru u kojoj je imao dosta ponuda za promenu sredine. Ostao je „čovek-klub", a Milan mu se odužio tako što je povukao dres sa brojem 3, koji je Maldini nosio.
Ovde su fudbaleri koji su apsolutno celu karijeru proveli na jednom mestu, tako da su zbog pozajmica ili bar jedne sezone u drugom klubu sa liste „diskvalifikovani" Havijer Zaneti, Raul Gonzales Blanko, Hoze Antonio Kamačo, Alesandro Del Pjero, Džon Teri, David Albelda, Hoseba Ečeberija, Ser Bobi Čarlton i drugi.
Santjago Bernabeu Jeste (Real Madrid 1911-1927): Uticaj ovog čoveka na razvoj „kraljevskog „ kluba je nemerljiv. Posvetio je ceo svoj život Realu, počevši kao volonter koji je sređivao teren. U prvom timu je zaigrao sa samo 17 godina. Nakon petnaest godina igranja i postignutih 1200 golova, prešao je u upravu kluba. Radio je kao sekretar, pomoćni trener, prvi trener, direktor, a zatim i kao predsednik. Odlukom Bernabeua Real se preselio na novi stadion, koji je šest godina po kompletiranju dobio njegovo ime. Legenda Reala odgovorna je i za organizaciju i početak takmičenja koje je preraslo u današnju Ligu šampiona. U klubu je ostao do kraja života (1978. godine).
Klaus Augentaler (Bajern Minhen 1975-1991): Sadašnji trener Unterhahinga. Nosio je kapitensku traku bavarskog giganta od 1984. godine. Osvojio sedam titula prvaka Nemačke, tri kupa i jednom bio šampion Evrope.
Toni Adams (Arsenal 1980-2002): Trenutno menadžer kluba Gabala iz Azerbejdžana. U redovima „tobdžija" igrao je 22 godine, a za to vreme je osvojio 13 trofeja, od čega četiri titule prvaka Engleske. Prvi profesionalni ugovor potpisao je 1983. godine. Asocijacija profesionalnih fudbalera Engleske tri puta ga je birala za člana tima godine (1994, 1996. i 1997. godine). U karijeri je imao dosta problema sa alkoholom, zbog čega je 2000. godine otvorio kliniku za odvikavanje od bolesti zavisti. Prvi gol u reprezentativnoj karijeri postigao je na stadionu Crvene zvezde, u pobedi Engleske nad Jugoslavijom od 4:1.
Franko Barezi (Milan 1977-1997): Mlađi brat pomoćnog trenera Intera Đuzepea Barezija. Franko nije prošao na probi u Interu, pa se odlučio da pokuša „preko puta". Sve ostalo je istorija. Dres sa brojem 6, koji je nosio Barezi, nije više u upotrebi u Milanu. Od 21 osvojenog trofeja, trebalo bi izdvojiti tri Lige šampiona i šest titula prvaka Italije.
Đuzepe Bergomi (Inter 1980-1999): Popularni „ujak" bio je sjajan igrač, ali gotovo čitava karijera prošla mu je u senci prethodno pomenutog čoveka. Bergomi je osvojio samo jednu titulu prvaka Italije, čemu je dodao i jedan kup i tri Kupa UEFA.
Bili Meknil (Seltik 1957-1975): Kapiten Seltika i njegov tim su tokom šezdesetih godina prošlog veka bili gotovo nezaustavljivi. Meknil je odgrao skoro 800 utakmica za klub i pri tom postigao 37 golova. Osvojio je devet uzastopnih titula prvaka Škotske, dodao sedam kupova i jednom predvodio Seltik do titule prvaka Evrope.
Đampjero Boniperti (Juventus 1946-1961): Boniperti je do prošle godine bio rekorder po broju nastupa za klub, a do pre pet godina i po broju postignutih golova (oba rekorda srušio Alesandro Del Pjero, koga je upravo Boniperti doveo u klub 1993 godine). Karijeru u „staroj dami" počeo je sa samo 16 godina, a preporučio se tako što je u mlađim kategorijama na jednoj utakmici postigao 11 golova. Osvojio je pet titula prvaka države. Na poziv porodice Anjeli, došao je na funkciju predsednika kluba, gde je radio od 1979. do 1990. godine, a kasnije je postao i počasni predsednik. Njegov unuk Filipo, koji takođe igra na poziciji napadača, debitovao je za Juve u decembru prošle godine, na meču Lige Evrope protiv Mančester sitija.
Metju Le Tisje (Sautempton 1986-2002): Izjava Ćavija Ernandesa sasvim će dobro objasniti kakav je igrač bio Le Tisje: „Njegov talenat je bio vanserijski. On je jednostavno driblao sedam, osam igrača, ali bez žurbe i trke. Samo je prolazio pored njih. To je za mene fenomenalno". Za klub je odigrao 540 utakmica i postigao 210 golova. Imao je ponude Totenhema (1990.) i Čelsija (1996.), ali je odlučio da ostane u Sautemptonu, zbog čega je dobio nadimak „Le bog".
Đakinto Faketi (Inter 1960-1978): Defanzivac Intera upisao je 634 nastupa za klub. Iako je počeo karijeru kao napadač, dolaskom u prvi tim prekomandovan je u zadnju liniju. Isključen je samo jednom u karijeri i to zato što je ironično aplaudirao sudiji. Osvojio je četiri titule prvaka Italije i dva puta bio šampion Evrope. Nakon igračke karijere obavljao je više direktorskih funkcija u klubu, a 2004. godine bio je izabran za predsednika. Umro je dve godine kasnije, a Inter je u njegovu čast iz upotrebe povukao dres sa brojem 3.
Tomas Šaf (Verder 1978-1994): Ime Verdera iz Bremena ne može se zamisliti bez ovog čoveka. U klub je došao 1972. godine kao 11-godišnjak. Igrajući za prvi tim osvojio je dve titule Nemačke, dva kupa i jedan Kup UEFA. Dok se aktivno bavio fudbalom počeo je trenersku karijeru (u Verderu, naravno), da bi 1999. postao trener A tima, gde je i danas. Trenutno ima najduži staž od svih trenera koji rade u Bundes ligi.
Lev Ivanovič Jašin (Dinamo Moskva 1949-1971): Legenda kluba iz prestonice Rusije. Jedan od prvih golmana koji je radio ono što se danas kod golmana podrazumeva: istrčavao van šesnaesterca, boksovao lotpu i daleko je bacao kako bi započeo kontra napad. „Crni pauk" je po mnogima najbolji golman u istoriji ove igre, a FIFA ga je 2000. godine proglasila za najboljeg golmana dvadesetog veka. Odigrao je 812 mečeva i odbranio oko 150 penala. Pet puta je bio prvak Sovjetskog Saveza, a za sada je jedini golman koji je proglašen za najboljeg igrača Evrope (1963. godine). Koliko je voleo fudbal dokazuje i njegova rečenica:"Količina radosti koju sam osetio kada je Juri Gagarin otišao u svemir može biti zamenjena jedino dobrom odbranom penala".
Evo još nekih „vernih vojnika": Berti Fogts (Borusija Menhengladbah 1965-1979; pet titula prvaka Nemačke i dva Kupa UEFA), Bilent Korkmaz (Galatasaraj 1986-2005; osam titula prvaka Turske), Klod Puel (Monako 1979-1996; dve titule prvaka Francuske, jedan Kup UEFA), Žoao Pinto (Porto 1981-1997; devet titula, jedna Liga šampiona), Geri Nevil (Mančester Junajted 1992-2011; osam titula prvaka Engleske, jedna Liga šampiona), Janis Gumas (Panatinaikos 1994-2009; tri titule prvaka Grčke), Mihael Cork (Borusija Dortmund 1981-1998; dve titule prvaka Nemačke i jedna Liga šampiona).
Vredno pažnje je još jedno ime, koje je sinonim za vernost, a to je Noel Bejli. Ovaj fudbaler rođen je 23. februara 1971. godine u Belfastu. Bejli nastupa za Linfild od 1989. godine i za svoj klub je odigrao hiljaditu utakmicu 24. aprila 2010. Ovaj klub se takmiči u Premijer ligi Severne Irske, a Bejli, koji igra na poziciji štopera, za ove 22 godine uspeo je da osvoji 9 prventsvenih titula i 7 kupova.
Za kraj, momci koji su na dobrom putu da se pridruže prethodno navedenima. Pred vama je spisak fudbalera koji su još uvek aktivni, a za klub u kome su počeli da grade svoje ime, igraju deset i više godina: Džejmi Karager (Liverpul, počeo karijeru 1996.), Stiven Džerard (Liverpul 1998), Đanpaolo Belini (Atalanta 1998), Nir Davidovič (Makabi Haifa 1994), Antoni Deroan (Kaen 1997), Dani Koid (Blekpul 1998), Iker Kasiljas (Real Madrid 1999), Ves Braun (Mančester Junajted 1997), Pol Skols (Mančester Junajted 1994), Rajan Gigs (Mančester Junajted 1990), Ćavi Ernandez (Barselona 1998), Karles Pujol (Barselona 1999), Toni Hibert (Everton 2000), Ledli King (Totenhem 1998), Stiv Čerundolo (Hanover 1999), Olivije Dešaht (Anderleht 1997), Žeremi Žano (Sent-Etjen 1996), Vjačeslav Malafejev (Zenit 1999), Andrij Nesmačnij (Dinamo Kijev 1999), Oka Nikolov (Ajntraht Frankfurt 1994), Franćesko Toti (Roma 1992), Daniele De Rosi (Roma 2001).
