Izvor: Politika, 23.Feb.2015, 09:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kad je dijagnoza crna
Obolelima od maligne bolesti i članovima njihovih porodica često je veoma teško da se suoče sa promenama životnih navika koje zahteva lečenje, i u tome im veliku pomoć pruža psihoonkolog
U trenutku kada im se postavi dijagnoza raka, mnogi imaju potrebu da preispitaju dotadašnji životni stil, da otvoreteme o kojima brine svaki čovek, bio bolestan ili ne – a to su osnovna egzistencijalna, socijalna i porodična pitanja. Pogrešno je uverenje da ljudi koji se suočavaju >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sa rakom imaju neke druge probleme, a ne samo „obične životne”, objašnjava za „Magazin” Sandra Bijelac, psihoonkolog.
– U terapijskom procesu, kada je on dobro vođen, osoba može da osvesti i neprijatne stvari, kako za sebe tako i za članove porodice. Tada je neophodno sačekati da nakon stečenog uvida odluči šta želi dalje sa tim saznanjem. Ponekada te spoznaje ostaju „između četiri zida”. A koja je tu uloga psihoonkologa? Svakako da poznavanje bioloških osnova psihičkog života i čovekovog funkcionisanja uopšte, karakteristika same maligne bolesti, kao i psihoterapijskih tehnika stručnjaku daje sigurnost i veću stručnost, ali ponekad je dovoljno nemati predrasude i strah i pokazati volju da se sasluša i saoseća sa čovekom koji pati – kaže naša sagovornica.
Po osnovnom obrazovanju diplomirani defektolog, Sandra Bjelac je specijalizirala socijalnu rehabilitaciju, a sada na doktorskim studijama Medicinskog fakulteta, neuronaukama, objedinjuje teorijsko i praktično znanje stečeno kroz edukacije i neposredni rad u oblasti psihičkog života i onkologije. Psihoonkologijom se bavi od 2006. godine kroz naučno-istraživački, savetodavni i psihoterapijski rad s obolelima od raka i članovima njihovih porodica.
– Ne mislim da se profesionalci razlikuju prema kvalitetu rada, mada i to je diskutabilno, već više prema odnosu koji imaju u odnosu na ljude koji boluju od ovih bolesti. I među stručnjacima postoje razlike u odnosu na njihova uverenja o ljudima koji boluju i samoj bolesti. Ljudi, ma koje obrazovanje imali, boje se patnje, smrti, nemoći…Otudai među psiholozima preovladava uverenje da rad sa onkološkim pacijentom podrazumeva rad na „teškim temama”, što u najvećem broju slučajeva nije tačno – tvrdi Sandra Bijelac.
Žene češće traže pomoć
Rak je bolest koja se desiti bilo kome, bilo kada. Za stručnu pomoć se obraćaju svi u svim fazama lečenja. Ipak, primećuje naša sagovornica,njen je utisak da prvi korak u traženju stručne pomoći češće učine žene, bez obzira na to da li one same boluju od raka ili su podrška članovima porodice.
– Muškarci nekako teže i ređe iniciraju prvi kontakt, ali daleko od toga da manje strahuju ili pate. U kasnijim fazama lečenja na savetodavni tretman se javljaju i sami članovi porodice, kojima je izrazito teško, a na čiju patnju se manje obraća pažnja ili je oni prikrivaju da ne bi opteretili bolesnog člana. Period palijativnog zbrinjavanja i period nakon smrti bolesnika je takođe veoma težak za porodicu i tada vrlo često traže stručnu pomoć, jer se u tom periodu mešaju mnogobrojne neprijatne emocije: tuge, straha, nemoći, krivice… – ukazuje psihoonkolog.
U medijima i na društvenim mrežamapominje semnoštvo raznih alternativnih metoda za lečenje raka, i veliki broj obolelih ih upija verujući da su baš one„čarobne”, te da ne moraju na operaciju, zračenje ili hemioterapiju. Bez obzira na to koliko je medicina napredovala, ljudi se uznemire pri samoj mogućnosti da boluju, a kada se suoče sa neophodnošću lečenja, onda količina neprijatnih emocija može biti tolika da ih parališe za svakodnevne aktivnosti.
– Rak je i danas sinonim za patnju, nemoć i smrt, i zato je tako teško primiti vest o ličnom obolevanju ili bolesti člana porodice. Jako malo se govori o pozitivnim efektima lečenja,češće se priča o tome ko je umro, kako se mučio, bez kog dela tela je ostao i slično. Trebalo bi više isticati da se pojedini oblici ove bolesti leče ako se otkriju na vreme, da je period lečenja psihički i fizički težak, ali da je prolaznog karaktera. Recimo, gubitak dojke ne mora da bude trajan:zahvaljujući plastičnoj hirurgiji, ovaj nedostatak se nadoknađuje korektivnim operacijama. Gubitak kose je privremen. Mnogi neprijatni efekti lečenja su prolaznog karaktera i u velikom broju slučajeva, nakon onkološkog lečenja, život se nastavlja tamo gde se zaustavio. Ljudi se vraćaju na posao, ponovo preuzimaju svoje socijalne i porodične uloge. To ne bi trebalo da gubimo iz vida – ističe Sandra Bijelac.
Ona ukazuje na još jedan stereotip, sa kojim se, ne samo u našoj sredini, suočavaju onkološki pacijenti.
– Oboleli prestaje da bude brat, drug, šef, komšija, naučnik… i postaje „onaj koji, jadan, boluje od raka”. To je glavna greška i zabluda. Važno je da se osoba koja boluje i članovi njene porodice ne poistovete sa bolešću, da ne prekidaju životne aktivnosti koje su dotad imali, da ne menjaju porodične i socijalne uloge iz straha i sažaljenja. Onkološko lečenje trebalo bi da se integriše u svakodnevni život, a ne obrnuto. Neki životni planovi se, naravno, pomeraju, odlažu, neki zauvek napuštaju, i to su neprijatni procesi.Ali dobiti dijagnozu raka nije „smrtna presuda” i ne treba se prema njoj tako odnositi – naglašava psihoonkolog.
Prema njenim rečima, često se ljudi na psihoterapiju jave zbog nekih telesnih problema koji su uglavnom posledica anksioznosti, a uputi ih lekar nakon što se utvrdi da nema telesnih oboljenja sem primarne bolesti. To su ponekad problemi sa snom, razni bolovi, porodični i socijalni problemi, česte svađe sa partnerom, previše ili premalo socijalnih aktivnosti ili kontakata, zanemarivanje ili prevelika okupiranost porodicom.
– Ponekad sa mnom kontaktira član porodice zabrinut zbog patnje ili ponašanja onog koji boluje. Najdominantnije osećanje je tuga, ali se ona uglavnom ne prepoznaje ili prikriva nekim drugim, prihvatljivijim osećanjima i ponašanjima. Ljudi su ponekad ljuti, agresivni, uznemireni, sve im smeta, ili su plačljivi, smanjene energije i životne radosti, povučeni, uplašeni. I jedan i drugi način nošenja sa neprijatnim emocijama može biti problematičan kako za onoga koji boluje tako i za njegovo okruženje. Nažalost, univerzalni savet ne postoji. Trudim se da svakog prvo razumem iz njegove pozicije. To je osnova terapijskog rada, od mene to očekuju. Veoma često oni koji pate ne žele to da podele sa bliskim osobama, da ih ne opterete ili rastuže. Zato je lakše imati nekog stručnjaka sa strane kome se može „sve reći” – objašnjava Sandra, dodajući da proces zarastanja duše traži vreme i stručnu negu jednako kao i proces zarastanja tela.
Ona primećuje da rak nikada nije bolest pojedinca, već cele porodice, pogotovo ukoliko se radi o bolesnom detetu,i neretko se događa da se menjaju obrasci ponašanja ne samo obolelog već i njegovih najbližih. – često to je duboko individualna i lična stvar i zahteva suočavanje sa samim sobom.
Bez prave institucionalne podrške
Da li se psihoonkološka podrška pacijentima u Srbiji razlikuje od one koju dobijaju pacijenti u drugim zemljama? Kako je ona kod nas organizovana, naročito u manjim mestima, ko je pruža, koji su nedostaci (ili prednosti) u odnosu na praksu u svetu?
– U našoj zemlji ne postoji organizovana i kontinuirana podrška obolelima od raka i članovima njihovih porodica. Pojedinačni projekti postoje, ali ne injihovo redovno finansiranje. Poslednji projekat pod pokroviteljstvom Ministarstva zdravlja Republike Srbije i Udruženja „Hronos” sproveli smo moj kolega Uroš Rajaković i ja u decembru prošle godine i on je podrazumevao grupni psihoterapijski rad sa obolelima od raka. Projekat je za sada zaustavljen jer nije obezbeđeno dovoljno materijalnih sredstava za kontinuiran i dugoročan rad. Nadamo se da će se to prevazići i da će na teritoriji Beograda biti moguće, bez finansijske nadoknade od strane korisnika, organizovati mesto gde će se oboleli i članovi njihovih porodica osećati sigurno i gde će moći da dobiju stručnu pomoć – kaže Sandra Bijelac.
Psihoonkologijom se malo stručnjaka bavi i u samom Beogradu, a u manjim mestima gotovo i da ne postoje, primećuje naša sagovornica. Čak i udruženja obolelih su sporadična, jedva vidljiva i održiva. Zato je neophodno prvo edukovati stručnjake za ovu oblast, a zatim motivisati javno odgovorne institucije i pojedince da povedu više računa o mentalnom zdravlju hronično obolelih.
Udruženje „Budimo zajedno” jedno je od retkih koje svojim članicama, ženama obolelim od raka dojke, pruža sve vrste podrške i pomoći. Organizovalo je veliki broj akcija sa poznatim ličnostima i mnogobrojnim stručnjacima iz oblasti medicine koji su pomogli da se više govori o prevenciji raka dojke i o tome šta posle, kada se lečenje završi.
Sandra Bijelac redovno sarađuje sa, kako kaže, divnim, toplim i hrabrimčlanicama ovog udruženja, i od sveg srca preporučuje da im se obrate sve ženesuočene sa rakom dojke.
Aleksandra Mijalković
objavljeno: 23.02.2015.
