Izvor: Kurir, 12.Mar.2016, 09:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
7 stranih diplomata koje su ostavile trag u Srbiji
Pojedini konzuli i ambasadori presudno su uticali na istoriju naše zemlje.
Konstantin Rodofinikin: Spletkaroš
Izaslanik ruskog cara u vreme Prvog srpskog ustanka mislio je da njegova vlast treba da bude najviša, pa je brzo ušao u sukob s Karađorđem
Po izbijanju Prvog srpskog ustanka 1804. godine i nakon vojnih uspeha, Turska je u leto 1806. bila spremna na velike ustupke Srbima. Ali u decembru te godine Rusija je zaratila s Turskom. Između mira >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << s Turcima i dalje borbe s Rusima, Srbi su lako izabrali ovo drugo.Različiti stavovi
Međutim, različito su videli to zajedništvo: Srbi su se nadali da će ruska vojska doći među njih i pomoći u oslobađanju, a Rusi su očekivali da im Srbi olakšaju posao na frontu na Dunavu... Ubrzo je usledilo razočaranje za Srbe: glavnina ruske vojske bila je zauzeta teškim borbama s Napoleonom, pa su njene operacije na Balkanu bile vrlo ograničene.
Karađorđe je bio razočaran: zbog ruskih poziva u rat Srbija je odbila turske ponude za mir, a zbog veza s Rusima Austrija je zatvorila svoju granicu na Savi i Dunavu i lišila srpsku vojsku i narod svake mogućnosti dovoza hrane i municije. Odnosi su pogoršani kad je Napoleon u leto porazio Ruse, pa su oni sklopili sporazum i s Turskom, ne pomenuvši ni u jednom članu mirovnog ugovora Srbe.
Dolazak generala
U takvoj situaciji u Srbiju stiže izaslanik ruskog cara, general Konstantin Konstantinović Rodofinikin, sa zadatkom da uvede red u administraciju zemlje.
Vladimir Ćorović piše: “Rodofinikin je bio rodom Grk, čovek vešt, ali spletkar i nadmen. Svoj položaj shvatio je tako kao da on ima da bude najviša vlast u zemlji i svetionik među varvarima. Od prvog dana svog dolaska on sa Karađorđem nije dobro. Karađorđu je bilo neprijatno sve: i to što on uopšte dolazi; i što dolazi on, a ne ruska vojska, koja bi bila više potrebna; zatim, što nije poslat neki Rus, a ne ovaj Grk, koji, kao i grčke fanariotske vladike, nisu bili rado gledani u zemlji; i, najzad, što je stupio u vezu sa nekim ljudima koji su važili kao Karađorđevi protivnici. Stoga Karađorđe ne učestvuje pri njegovu dočeku u Beogradu.”
Rodofinikin je izradio nacrt državnog uređenja prema kojem vlast u Srbiji ima kolektivni Praviteljstvujušči senat srpski, a vožd Karađorđe postaje više protokolarna figura. Sukob među njima bio je neizbežan, i vremenom se produbljivao. Narod je u Rodofinikinu video predstavnika moćne Rusije i njegove izjave tumačio je kao želju cara. Tako izgrađen autoritet ojačao je vezama s glavnim Karađorđevim protivnicima, pa je za veoma kratko vreme postao glavni predstavnik opozicije. Umesto da kao diplomatski izaslanik bude posmatrač odnosa Srbije s drugim zemljama, on je nastojao da u tim odnosima vodi glavnu reč. Tako je spletkama pokvario sporazum između Karađorđa i Beča kojim bi se Srbija stavila pod zaštitu Austrije i predala joj Beograd, a zauzvrat dobila hranu i municiju...
Beg od Karađorđa
Austrija je 1809. godine zaratila s Francuskom i okrenula se svojim problemima, a Rusija ponovo s Turskom. Srbi su, opet, bili na njenoj strani. Ali od četiri srpske vojske, samo je Karađorđe u Sandžaku izvojevao pobedu. Ostali su bili neuspešni, a najveći poraz Srbi su pretrpeli na Čegru, i to zbog nesloge srpskih vojskovođa. Turci su se potom iz pravca Niša probili skoro do Požarevca. Za ovo je krivicu snosila i ruska vojska, koja ih nije zadržala. Ćorović piše: “Karađorđe, razjaren radi poraza i radi rasula u vojsci, pretio je i bio skoro izvan sebe. Uplašen, Rodofinikin nije smeo da sačeka njegov dolazak u Beograd, nego je noću, između 15. i 16. avgusta, prebegao u Pančevo, a odatle ruskoj vojsci u Vlašku.” Više se nije vraćao u Srbiju.
Džordž Lojd Hodžis: Viski za Miloša
Britanski diplomatski predstavnik u Srbiji i potom generalni konzul otvoreno se družio sa srpskim knjazom, pa ga je čak navikao na čuveno piće
Britanska vlada ucrtala je Srbiju na svoju političku mapu tek 1836. godine. Kad je u maju te godine saopšteno da je Austrija postavila svog konzula u Srbiji, i lord Henri Džon Templ Palmerston, britanski ministar inostranih poslova, doneo je odluku da uspostavi neposredne diplomatske veze s Miloševom Srbijom.
Vojnik u diplomatiji
Pukovnik Džordž Lojd Hodžis, prvi britanski diplomatski predstavnik u Srbiji, s porodicom je u Beograd stigao krajem maja 1837. godine, a 8. juna je u Kragujevcu predao akreditive Milošu.
Hodžisu je ovo bilo prvo mesto u diplomatskoj službi. Pre toga je bio profesionalni vojnik. U vojsku je stupio sa 16 godina, borio se u Portugalu i Španiji, a bio je i učesnik bitke protiv Napoleona kod Vaterloa. Njegovo postavljenje za konzula u Srbiji bilo je nagrada za to što je vredno agitovao da se general pod čijim se zapovedništvom borio u Španiji izabere za člana parlamenta. Džordž Lojd Hodžis u Srbiju je došao s preciznim instrukcijama - da pažljivo prati nastojanja Rusije da proširi svoj uticaj u Srbiji, ali da Milošu ne obećava nikakvu podršku Londona. Knez Miloš ga je vrlo lepo primio, a kao tumač služio im je Milošev lekar dr Bartolomeo Kunibert. Hodžis ga je koristio i kao svog doušnika i za njegovo plaćanje dobijao je trideset funti godišnje od svog ministarstva. Britanski vicekonzul se, međutim, nije zadovoljio ulogom pažljivog i neutralnog posmatrača, već je počeo da se meša u politička zbivanja u Srbiji.
U to vreme Rusija je nastojala da Milošu nametne senat ili savet sastavljen od ljudi u koje ima poverenje i tako obezbedi sebi veliki uticaj. Hodžis je podržavao Miloša u otporu ovoj inicijativi i na svoju ruku mu obećao pomoć Velike Britanije u slučaju zaoštravanja odnosa s Rusima. Miloš je, iz političkih razloga, isticao svoje prisne odnose s britanskim konzulom. Otvoreno su se družili, a prema nekim izvorima, Hodžis je srpskog knjaza navikao na viski i snabdevao ga ovim pićem. Takva bliskost izazvala je otpor prema Hodžisu kod Miloševih protivnika među Srbima. Oni su u Englezu videli Miloševog saveznika koji bi mogao da omete sprovođenje njihovih državničkih i političkih zamisli. Na Hodžisa su, zbog uticaja na Miloša, s nepoverenjem gledali i beogradski paša Jusuf Ali i Austrijanci...
Protesti i priče
U pokušaju da suzbiju njegov uticaj, Rusi su poslali jednog svog specijalnog izaslanika, a Palmerston je uzvratio unapređenjem Hodžisa u generalnog konzula, što je trebalo da znači da su odnosi podignuti na viši nivo. S druge strane, knjaževi protivnici su širili glasine da je Miloš prodao Srbiju Englezima, da namerava da uvede katoličanstvo (iako Englezi nisu katolici) i slično... Hodžis je sve to postigao za desetak meseci boravka u Srbiji, ali je njegov položaj postao nepovoljan kad je izostala konkretna pomoć Britanije. Palmeston mu je naložio da Miloša otvoreno obavesti da “ne treba očekivati da će Engleska zaratiti s Rusijom samo zbog Srbije”... Konzul je postao smetnja svima - i Milošu i njegovim protivnicima. Po beogradskim ulicama pojavljivali su se uvredljivi napisi o Hodžisu, a pred konzulatom su priređivane demonstracije. On je pisao u London da je s porodicom u opasnosti, pa je u maju 1839. povučen. Dve nedelje kasnije i Miloš je morao da napusti presto i zemlju..
TRIDESET FUNTI
Knez Miloš je Džordža Lojda Hodžisa vrlo lepo primio, a kao tumač služio im je Milošev lekar dr Bartolomeo Kunibert. Hodžis ga je koristio i kao svog doušnika i za njegovo plaćanje dobijao je trideset funti godišnje od svog ministarstva
SMRT ZBOG MALARIJE
Na dužnosti opunomoćenog ministra i generalnog konzula SAD u Kraljevini Srbiji ostao je dve godine. Potom je službovao u Egiptu, gde se razboleo od malarije. Imao je pedeset godina kada je 1890, pri povratku kući, umro u Veneciji. Tu je i sahranjen
PLJUVAO PO SRBIMA
Dumba je 1913. postavljen za ambasadora u SAD i do 1917. vodio je propagandni rat protiv Srbije. Na optužbe da je austrougarska vojska 1915. počinila zverstva, on je 1915. izjavljivao da su “navodne civilne žrtve bili izmasakrirani austrijski i mađarski vojnici” i da su Srbi poznati po takvim prevarama. On se još žalio da su u borbe bile uključene seljanke koje su u povojima nosile bombe
SAHRANA U BEOGRADU
Na molbu srpske vlade, ruski car Nikolaj II, kao znak posebne naklonosti prema Srbiji, dozvolio je da Nikolaja Hartviga sahrane u Beogradu. Pogrebu su prisustvovali kralj Petar, njegovi sinovi Ðorđe i Aleksandar, knez Pavle, Nikola Pašić...
ATENTAT I POZADINA
Pre šest godina, posle objavljivanja memoara, Vilijam Montgomeri opet se našao u centru pažnje. Izneo je niz stavova koji su uzvitlali prašinu: da ubistvo premijera Zorana Ðinđića nema političku pozadinu i da je između Ðinđića, Čedomira Jovanovića i Ljubiše Buhe Čumeta postojalo duboko poznanstvo
ORDEN I PRIZNANJE
Vojislav Koštunica, tadašnji predsednik SRJ, u januaru 2002. odlikovao je Nagaija Ordenom jugoslovenske zvezde drugog stepena zbog “dugogodišnjeg zalaganja na unapređivanju prijateljskih odnosa između Japana i Jugoslavije”. Tada već bivšem ambasadoru Japana u Srbiji Tadašiju Nagaiju u leto 2010. svečano je uručeno priznanje Počasni građanin Beograda
