Izvor: Politika, 31.Jan.2012, 23:21 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kolarac za muzikalne duše
Kako je pre 80 godina otvorena dvorana kakvu Beograd dotad nije imao – događaj sa puno muzike i nezapamćenom gužvom na garderobi
Pred nama je izuzetan koncertni vikend na Kolarcu, i to u slavu ove kuće koja je oduvek bila veoma važna adresa na kulturnoj mapi Beograda. U subotu, 4. februara, navršiće se 80 godina od otvaranja njegove Velike dvorane, što je sasvim dobar razlog za jedan gala koncert – našeg, i pariskog, mladog violiniste Nemanje Radulovića. Proslava >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << će se nastaviti i u nedelju, kada je matine rezervisano za „Zvezde u usponu”, a veče za još jednog poznatog violinistu – virtuoza Robija Lakatoša.
Verovatno je sve to i za nas dobar razlog da malo prelistavamo istoriju Kolarčeve zadužbine koja se ne svodi samo na priču o najstarijem i najuglednijem beogradskom koncert holu. Tačno je, međutim, da je ta istorija započela sa muzikom. Prvi događaj koji se desio u Velikoj dvorani, kada je tog 4. februara 1932. godine prva na Kolarcu otvorila vrata publici, bio je koncert Beogradske filharmonije, predvođene dirigentom Stevanom Hristićem. Za tu svečanu priliku oni su, sa solistkinjom, operskom prvakinjom Ksenijom Rogovski-Hristić izvodili jedan, nazovimo ga, slovenski program, dela Vićeslava Novaka, Stevana Hristića, Krešimira Baranovića, Rimskog-Korsakova i Miloja Milojevića.
Poslednji navedeni na ovoj listi kompozitora napisao je za naš list opširan, stručan izveštaj sa važnog događaja, veći i od onih najvećih koji se danas objavljuju na stranicama tipa „sinoć u (Beo)gradu”. Vladao je tada neki drugi ritam vremena, bez moćne konkurencije elektronskih medija, pa se ondašnjim novinama, pa tako i „Politici”, nije baš naročito žurilo. Odrednica „Preksinoć u Beogradu” jedino bi pristajala tim tekstovima o otvaranju ovog novog hrama kulture za koji naš „izveštač” dr Milojević kaže da „ide u red najlepših koncertnih dvorana na svetu”. Svojoj „Pesmi vetra s mora”, koju je otpevala pomenuta primadona, on posvećuje tek nekoliko obaveznih redaka. Da je baš ne prećuti. Ali i da mu se, valjda, ne spočitava ono što danas obično zovemo sukob interesa.
Milojevićevom kolegi Kosti Manojloviću, kompozitoru koji je o istom događaju izveštavao čitaoce „Vremena”, to je bio nešto lakši posao: njegova muzika na tom koncertu nije izvođena pa je njegovo pero razmahalo svoja kritičarska krila. U ovakvim visokostručnim tekstovima, koji su bili prilika da se kaže ponešto i o stanju orkestra, ali i o ukupnoj situaciji na ovoj muzičkoj sceni grada, silno je hvaljen arhitekta i profesor univerziteta Petar Bajalović. Pri tom je isticana i dosta važna činjenica da je autor projekta veliki zaljubljenik u muziku, jer ovde se „gradila” i akustika visokog nivoa.
U štampi je bilo i onih pratećih tekstova i tekstića koji beleže kako je u salu, kakvu Beograd nikad nije imao, nagrnulo „1200 muzikalnih duša”, među njima i oni iz diplomatskog kora, i da su svi bili ushićeni izgledom dvorane, blistavim enterijerom sa dominantnim braon tonom kavkaskog oraha... Ali, ima li u životu išta što je bez mane...? Tako se i u „kritikama” ove vrste skreće pažnja i na neke velike male probleme.
Ono najgore desilo se posle koncerta: na garderobi, koja je na samom izlazu, došlo je do neopisive gužve. Dok su se jedni gurali da stignu do svojih kaputa, drugi kojima je to pošlo za rukom nisu uspevali da se u toj opštoj gunguli probiju do izlaza... Kažu da su oni najneuspešniji čekali na kapute i po 40 minuta. Sudeći po novinskim izveštajima, na koncertu mora da je bilo i mnogo pušača. A pošto se cigareta mogla zapaliti samo u suterenu, tamo je bilo toliko naroda da su se ljudi u tom prostoru jedva kretali. Velike aplauze i silne čestitke su, eto, malo pokvarile ove slike „komešanja, muvanja, stajanja, gužvanja stvari...” te prve večeri u kući koju je narodu poklonio Ilija Milosavljević Kolarac, 54 godine nakon svoje smrti.
M. Šehović
-----------------------------------------------------------
Pod sjajem zvezda...
I malo o Kolarcu (onom muzičkom) u brojevima. Za ovih osam decenija tu se desilo više od 15.000 koncerata, sa više od 10.000 solista, 2.500 različitih ansambala i orkestara, 1.200 dirigenata...
Iz tog mora brojeva i imena izvlačimo samo neka – posebno ona starija, da se to ne zaboravi – koja su bila na podijumu Kolarca: Sergej Prokofjev, Bendžamin Britn, Kšištof Penderecki, Artur Rubinštajn, Svjatoslav Rihter, David i Igor Ojstrah, Jehudi Menjuhin, Mstislav Rostropovič, Andre Navara, Andreas Segovija, Herbert fon Karajan, Zubin Mehta, Klaudio Abado, Berlinska filharmonija... ali i Iv Montan, Žilijet Greko, Dizi Gilespi, Kvinsi Džons i mnogi, mnogi drugi.
objavljeno: 01.02.2012
Pogledaj vesti o: Pariz
