Izvor: Blic, 14.Nov.2010, 01:20 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Jedi malo - jedi dobro
Crno-bele pločice na podu, dugačko ogledalo i crna tapacirana klupa ispod, drvene vešalice u stilu Treće republike, po zidu posteri ala Tuluz-Lotrek – jasno je da se nalazimo u francuskom restoranu. „Le Moliere“ je jedan od najmlađih beogradskih restorana (otvoren 2008) i zato još ima nešto od nevinosti koja se nije zagrčila restoranskim razočaranjima.
Reč je o tipu francuskog bistro-restorana, gde se sa francuske tačke gledišta jede na brzinu (dakle, kraće od >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << pet sati). Slična mesta putnik-namernik pronaći će u Mareu, više Trga Republika u istoimenoj aveniji i na još sijaset mesta u Parizu. „Le Moliere" je jedini takav u Beogradu.
Ali, kako se jede? Došli smo da izigravamo Francuze, a tu u ishrani važi nekoliko zlatnih pravila. Najpre, salata se ni po koju cenu ne jede s mesom, već pre ili posle glavnog jela. Zatim, sirevi se jedu na kraju, a ne na početku. I najzad: uz crvena mesa idu crvena, a uz mesa letačica mahom bela vina. Pošto smo tako „progovorili francuski", krenuli smo da naručujemo.
Prvo – zna se – čorba od luka (jakih 320 din) i puževi spremljeni na alzaški način (6 pužića, 390 din). Dobro, malo je skuplje, ali je barem autentično. Za ovaj restoran vele da su mu vlasnici Francuzi, kao i šef kuhinje. Sve je zato od početka bilo baš francuski. Čorba punog i jakog ukusa, a puževi servirani u svom soku u vrelom tanjiru sa šest malih udubljenja. Sjajno!
Polizali smo prste, pojeli salatu i naravno tek onda naručili glavna jela: svinjski file u dižonskom senfu (skromnih 750 dinara) i pačije grudi u sosu od zelenog bibera (za specijalitet, uobičajenih 1150 din). Porcije nisu velike, nemojte zato očekivati da se „najedete za tri dana". Ovde se ceni istančanost ukusa: mešavina kiselog, slatkog, ljutog i slanog.
To treba zaliti dobrim vinom. Pogledali smo vinsku kartu, strahujući za cene francuskih vina. Tajna ovakvih restorana je da se dobavi „tamošnje iće i piće" po prihvatljivim cenama za lokalno stanovništvo. Ako je to osnovni test za ovu vrstu restorana, „Le Moliere" je prošao na ispitu: izbor od desetak vrsta crvenih i desetak belih francuskih vina kreće se od 1320 do 5630 dinara za buteljku. Domaćinski, nema šta. Ali za one koji hoće da imitiraju bogate Francuze, tu je i stari žirondinski poznanik "šato giskor” iz 1999. po malo skupljoj ceni od 10.550 (berba ’99 po sajtu wine-searcer.com je lošija i flaša se kod proizvođača ceni 4500 din). Mi smo, ipak, bili skromni. Uzeli smo „kaberne" iz doline Rone i dobro se proveli.
Kad sam ustao da proverim čistoću toaleta, ni to me nije sneveselilo. Toalet je mali, a higijena mu je – pa kao u Francuskoj, dakle malko je murdav. No, ne mari, higijena koja se tiče jela besprekorna je: beli stolnjaci, krpene salvete pritegnute kartonskim prstenom sa znakom restorana. Personal nije arogantan, već suprotno: hoće i da uputi onog ko nije „na ti" sa francuskom umetnošću ishrane. Nemojte zato kao u nekoj komediji iz romantičnog pariskog života samo prislanjati lice uz izlog ovog restorana i magliti ga dahom, nego reskirajte i uđite.
Le moliere
Zmaj Jovina 21
Hrana 4
Higijena 4
Usluga 5
Cene 5
