Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 28.Feb.2020, 20:12   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ljubomir Živkov: Hazard – dva slučaja

Kad izmišljaš autobiografiju sve ti je na usluzi: potičem iz partizanske porodice, istina živa, mada se samo jedan naš predstavnik suprotstavio Vermahtu, njegova mati potpomagala je narodno-oslobodilačku borbu, i jedno se vreme nadala da će joj ručni sat, koji joj je poverio borac zvani Korčagin, ostati kao plata za njen doprinos NOP-u, ali dve godine ranije su dedu zarobili Nemci, te potičem i iz logoraške porodice; nepušači su i kod Krstinih i Japelinih odvajkada imali većinu, >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << te sam iz loze nepušača, pčelara, štaviše, a potomak sam i rentijera, onih koji gotovanski seku kupone, i zamenjuju ih za novce, što sam nekoliko puta video da radi uja Slavko; njemu je, pošto se on prihvatio da dogleda Majku, valjda pripalo obeštećenje za zemlju koju su Bači kao prekomernu oduzeli babini drugovi iz NOB-a, nosioci agrarne reforme, ali sam mnogo ćešće viđao uju kako se vraća umoran sa njive, i kako namiriva, nego sa hartijom od vrednosti u levoj i makazama u desnoj ruci; potonje pamtim jer su kuponi bili još živopisniji od poštanskih i taksenih maraka, ne znam di ji je uja držao dok ne bi došlo vreme da koji šareni pravougaonik unovči.

Iz paorske sam kuće, ali odatle su poticala sva deca, osim popinog sina zvanog Mire, i potomstva učitelja, pa bi bilo najtačnije reći da potičem iz kuće u kojoj nijedna igra na sreću nije nikad ni pomenuta. Nismo baš bili Amiši, ali nismo imali nijedan špil karata, i ne znam jesu li moj baba i njegov otac uopšte ikada odigrali koju partiju anjca, filka… Ispred Pajine kuće bi nedeljom prepodne društvo igralo karte na kojima su bili nakinđureni velikaši, na čelu sa kraljem, pretpostavljam ugarskim, jer su karte bile madžarske, dvorski ga je šnajder uparadio ne treba lepše, i lepojku koja verujem da je bila kraljica, isto tako feudalca meni nepoznatog ranga, možda komandanta kraljeve garde, svi dvoglavi, čudniji od sirena, jer su im glave i gore i dole, kao da su presečeni ogledalom pedalj ispod pupka; niko od mojih nikad nije seo da se karta - nemamo kade. Ja ću tek kao gimnazijalac i budući student marksizma biti upućen u pravila pokera, ali ga, kao da me prati nevidljivo oko iz Farkaždina, neću nikad zaigrati.

Nismo nikad kupili loz, za to je trebalo ići u Zrenjanin, drugo, ta srećka nije baš jeftina, i treće, ili prvo, a što je najgore, ne dobija svaka srećka; najposle, nije ni lepo da ti pripadnu novci, a da se nisi oko njih potrudio. Kad je moja baba čula za našeg nekrvnog srodnika nastanjenog u varoši, ali koji ima seljačku kuću, da redovno kupuje loz, oma se ožučila: “Kupuje srećku! Čeka da mu padnu novci s neba! Umesto da zapati nešto živine, da kupi makar dva nazimeta, da ji rani, uh, kupuje srećku, ni ne krije šta radi…”

Jedino se u ritu, kad bi četir familije kupile na licitaciji zajedno veliku parcelu sena, moralo što pravednije odrediti koja će četvrtina kome pripasti, jer seno nije bilo jednako gusto i sočno, negdi je ispod njega bilo vode, druga parcela je bila neravna, mestimično i ćelava, sa velikim džombama ispod tanke trave, e, tad je radio šešir, parcele bi dobile brojeve, cedulje bi neko žmurećki izmešao u šeširu, igrači su vadili presavijene cedulje i suočavali se svak sa svojom fortunom, tih pola minuta prolazili su oni izdaleka kroz slatku tremu i pritajenu radost, kroz iščekivanje kakvim se opijaju igrači ruleta u prostorijama bez prozora, ili sa teškim neprozirnim firangama od frivolnog somota, ali su kroz grešni trepet kosci prošli ipak ponajviše sa nelagodom, i laknulo bi, čak i onima koji su rđavo prošli, što je igra završena, i što će se latiti svak svog gladila i svoje sinoć pokovane kose.

Drugi, noviji slučaj bila je deoba stvari koje su ostale kad je čika Živa iz Orlovata umro: njegova druga braća od ujaka su pitala mog babu, kao najstarijeg, šta on želi, baba je kazao da oni to podele između sebe, ne treba mu ništa, ali su braća razdelila sve čika Živine stvari na četir podjednako vredne gomile, žrebom su, kao UEFA, odredili koja je gomila čija, i ono što je slučaj dodelilo babi dovezli su jednostavno traktorom u Farkaždin: ogroman televizor “Grundig”, TA peć, zamrzivač, dasku za peglanje i još neke stvari koje u kući pored orlovatske pošte nisu više nikome bile potrebne.

Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake subote na Prvom programu RTV u 11.50.

Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.


Pogledaj vesti o: Pčelarstvo

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...