Izvor: Politika, 27.Maj.2011, 01:38 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Svet bez nas
Koliko škola u Srbiji ove godine neće upisati nove đake? Da li mladi ljudi imaju osnovne uslove, posao i stan, da osnuju porodicu? Koliko njih će posle završenih studija otići odavde zauvek? Ne, to je neverovatno! Kao da nikoga nije briga što izumiremo
Moja žena se vratila sa posla vidno neraspoložena. Rekla je ljutito: „Oni su nenormalni! Mi ćemo nestati”. Ništa nisam razumeo: „Ko je nenormalan?”„Oni, vlast, država”. „A ko će nestati?” „Mi, naš narod”.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << />
Zainteresovalo me je ovo ekstremno gledište. Ispostavilo se da ju je razbesneo nekakav propis iz oblasti koja je meni apsolutno nepoznata. Po njemu, država ima pravoda se cenjka sa porodiljama. Jer ako je buduća majka zaposlena kod privatnika on bi, navodno, mogao da je na porodiljsko pošalje sa nerealno visokom platom pa bi ona na taj način oštetila državnu kasu primajući enormno velike pare dok gaji dete? Na drugoj strani, tu istu državu ne interesuje što većina poslodavaca socijalnom i penzionom prijavljuje minimalne lične dohotke zaposlenih žena i, uopšte, nerado upošljava mlade osobe sklone ostajanju u drugom stanju.
Moram priznati da se u ovoj problematici nisam baš snalazio,ali kako je moja žena bila stvarno pogođena, nastavio sam da je slušam. „Koliko škola u Srbiji ove godine neće upisati nove đake? Da li mladi ljudi imaju osnovne uslove, posao i stan, da osnuju porodicu? Koliko njih će posle završenih studija otići odavdezauvek? Ne, to je neverovatno! Kao da nikoga nije briga što izumiremo.”
Moja žena ima pravo na ovakav stav. Rodila je i podigla troje dece. Danas su to pametni mladi ljudi koji završavaju škole i nameravaju da žive u gradu u kome su rođeni. U našim uslovima to je podvig. Ona je neka vrsta heroja, kao uostalom i sve majke koje su u ovoj zemlji, uprkos svemu, uspele da na svet donesu nove ljude. Ali izgleda da je ovo zbog čega je ona digla viku takođe istina: da nestajemo.
Iako je bilo jasno da neću biti poslednji koji će ugasiti svetlo, pred očima mi se pojavila slika sveta u kome više neće biti nas, našeg jezika, naše kulture, naše prošlosti i budućnosti. Pokušao sam da zamislim svoj grad u kome se govori neki drugi jezik, svoju ulicu kojom hodaju drugačiji ljudi i koja se zove ko zna kako.Knjižare sa naslovima koje ne razumem, prodavnice u kojima ne mogu da objasnim šta želim, tramvaje u kojima ne mogu da kupi kartu jer je u opticaju neki meni nepoznati novac… Užas!
Ali, na drugoj strani, ni to ne bi bilosvetsko čudo.Na ovim prostorima takve su se stvari već dešavale i dešavaće se.Tako me je, na primer, pre izvesnog vremena nazvao moj školski drug, sada snimatelj u Nemačkoj. Zamolio me je da ga sačekam na aerodromu i kolima odvedem u Inđiju, treba tamo nešto da snimi. Usput mi je objasnio kako radi dokumentarac o Nemcima koji su posle Drugog svetskog rata proterani iz Sovjetskog Saveza, Poljske, Rumunije, Jugoslavije i drugih istočnoevropskih zemalja, njih ukupno deset miliona. Inđija je, navodno, bila velika nemačka naseobina i sigurno ima svedočanstava o tome.
Tamo, međutim,nismo zatekli bilo kakvog traga o Nemcima na groblju nije bilo nijednog imena koje bi zvučalo nemački. Upitao sam grobara da li u gradu postoji neko drugo groblje a on mi je odgovorio: „Bilo je nemačko, do pre trideset godina. A onda je na tom mestu izgrađeno stambeno naselje”.Pokazao je pravacu kome se to avetinjsko mesto nalazilo. Prva pomisao mi je bila: i Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu je izgrađeno na jevrejskom groblju. To je sudbina i naših grobalja na Kosovu. Izgradiće neštona njima, nekakav stambeni ili poslovni objekat, i nestaće bilo kakvog traga da smo tu živeli.
Primetićete da sam, svakako nesvesno, povezao rađanje i smrt. Pretpostavljam da kod svakog čoveka ta dva čina predstavljaju glavnu senzaciju. Ali između tihdogađaja postoji nešto prilično dramatično i na momente neočekivano,a zove se život. On pruža šansu da promenimo stvari. Naročito ako naučimo nešto od prošlosti i grešaka koje smo nekada činili.
Dok smo moja žena i ja, ophrvani ovim apokaliptičnim slutnjama, neraspoloženo hodali, pored nas je prošao mladi bračni par sa bebom. Delovali su prilično opušteno posle šetnje po Kalemegdanu. Otac je klinca nosio u naručju a majka bezbrižno gurala kolica. U jednom trenutku me jebebac pogledao.Taj pogled je do te mere bio razoružavajući da su sve moje crne misli isparile kao da ih nije ni bilo…
*Reditelj
Goran Marković
objavljeno: 27.05.2011.
Pogledaj vesti o: Nova godina
