Izvor: Večernje novosti, 19.Jun.2017, 18:17   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Merdare: U školi ostalo samo sedmoro đaka

U selu na administrativnoj liniji sa Kosmetom, gde je nekad vrilo od života. Nikakva prepreka nas ne može odvojiti od naše postojbine, kažu žitelji MERDARE je bilo poznato po nemilosrdnom NATO bombardovanju 1999. godine i ilegalnim upadima Albanaca, a sada se pominje kao jedan od zvaničnih prelaza između centralne Srbije i Kosmeta. I ovih dana na samom prelazu, kosovske vlasti uveliko izvode radove na >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << parcelama kraj policijskog punkta, gde će, kažu, postaviti "granični prelaz". Meštani Merdara tvrde da to neće biti zvanična "granica". - Oduvek, pa i za vreme Turaka, ovde je bila simbolična granica između Srbije i Kosova, ali ona nikada neće biti "prava" niti prepreka između nas i našeg Kosmeta - govore meštani ispred seoske prodavnice preko u čijoj blizini se uzdiže crkva koju su složno sagradili pre nekoliko godina. Ti događaji su, ipak, ostavili traga na žitelje ovog mesta, kojih je sve manje. - Baš kao što je poslednjih 18 godina, od nesrećnog bombardovanja, u selu sve manje ljudi, tako je i u školi sve manje đaka. Ali i ovih, preostalih sedmoro, nekako su nam nada da se ovo naše mesto neće "ugasiti", jer selo u kojem nema škole, nema ni života. Nema ni budućnosti. Tako govori Časlav Milošević, dugogodišnji predstavnik Merdara, ovog nekada nastanjenog i oduvek značajnog mesta između kosmetske opštine Podujevo i kuršumlijske opštine kojoj pripada. Sada, kaže, s razlogom brine za budućnost ovog sela na administrativnoj liniji sa Kosmetom. Jer tišinu sela koje je do pre dvadesetak godina "vrilo" od života sa više od stotinu meštana, a kojih više nema ni pedesetak, sada uglavnom prekida zvuk vozila sa magistrale Niš - Priština, koji preseca selo. A u kotlini, odmah sa leve strane puta, nevelika školska zgrada u čijem se krugu nalazi i poštanski šalter. Rano jutro odmiče, a nekoliko đaka pristiže u školsko dvorište. U ovoj školi nastava ne počinje kao u drugim školama u osam sati, već dva sata kasnije, jer zavisi od dolaska učitelja i malobrojnih đaka. * U Merdaru sada živi tek pedesetak meštana / Foto D. Zečević - Ja u školu dolazim autobusom, istim onim kojim dolazi učitelj - oglašava se Jovana Biočanin (8) iz obližnjeg, tri kilometra udaljenog Degrmena. Devojčica, jedino dete u ovom zaseoku, kaže da jedva čeka dolazak u školu. Osim što voli da uči i ima sve petice, raduje se druženju sa decom. A sedmoro đaka u prostranoj, osvetljenoj učionici, naizgled se ne razlikuje od ostalih osnovaca. - Ponekad me doveze kolima brat, ali češće dolazim pešice - kaže ovaj dečak, kojem, za razliku od ostalih đaka, u kući, pored roditelja, društvo prave i dva starija brata, od 15 i 17 godina. Navikao na društvo starije braće, i Jovan deluje ozbiljno kada objašnjava da mu je otac skoro, posle dugo godina, pronašao posao, ali da je morao da ode u Smederevo. I ostali učenici ovog malog skladnog odeljenja deluju, čini se, zrelije nego njihovi vršnjaci. To potvrđuje i učitelj Saša Stojilković iz Prokuplja.OSTALI STARIJI - U MERDARU i okolnim zaseocima ostali su da žive uglavnom stariji, pa su se i ovi mališani navikli na takvo okruženje. Ali to ih, nekako, čini pametnijim, ozbiljnijim, jer iako su deca, kroz razgovor sa njima shvatam da neguju one prave životne vrednosti, poštenje, poštovanje starijih, vrednovanje rada i znanja - nastavlja priču učitelj. - Dobra su ovo deca, mirna, poslušna. A pritom su svi odlični đaci - ne krije reči hvale učitelj za svoje učenike, a ponos i međusobno poštovanje kao da su opipljivi u vazduhu. Iako mali, učenici škole u Merdaru, kaže učitelj, deluju zrelije. Više su vezani za roditelje i odrasle susede, zbog čega, kaže, imaju poštovanje prema starijima. I dok ih pitamo koji predmet najviše vole, prva se oglašava mala Jovana, koja brzo izgovara: - "Svet oko nas". Uvidevši da ne shvatamo, učitelj objašnjava da je to nekadašnji predmet "Priroda i društvo" i dodaje: Na pitanje šta bi voleli da imaju u školi i šta im nedostaje da bi i njihova škola bila poput ostalih, posle višeminutne tišine, tiho i snebivajući se, progovara Teodora Stefanović (8), iz samog Merdara. - Pa, značio bi nam jedan kompjuter. Ovaj je baš spor - sležući ramenima stidljivo izgovara devojčica, kojoj se kuća nalazi tik uz administrativnu "crtu". KILOMETRIMA PEŠAČE - BRAT i ja svakog dana prepešačimo po pet-šest kilometara. Ne znam tačno koliko, ali tako sam čuo da pričaju stariji - stidljivo priča Strahinja Kujović (7), učenik prvog razreda, koji sa godinu dana starijim bratom Lukom dolazi iz obližnje Matarove. Dečak kaže da im pešačenje nije naporno i da se raduju dolasku u školu, ali njihov drugar Jovan Todorović (8), koji živi malo bliže, kaže da kada dolazi pešice strahuje da ga ne napadnu psi.
Pogledaj vesti o: NATO,   Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija

Nastavak na Večernje novosti...