Izvor: Politika, 22.Feb.2014, 23:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Samo jedan magarac ne ide u bioskop „Slavuj”
Priče o starom Leskovcu i poznatim Leskovčanima između dva svetska rata, u kojima centralno mesto zauzima čuveni filmadžija Dragutin Stanković Slavuj, biće uskoro prenete i na filmsko platno
Leskovac – Maja 1938. godine „Politika” je pisala: „Da li će Leskovčani gledati sebe na filmu zahvaljujući svom preduzimljivom zemljaku Slavuju?”
Gotovo je izvesno da će Leskovčani u skoroj >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << budućnosti videti film o životu svog grada između dva svetska rata. U to vreme u gradu na Veternici ispisivana je zanimljiva istorija društvenog, kafanskog i industrijskog života, zbog čega je i dobio ime Srpski Mančester. Priče i emocije starog Leskovca biće prenete na filmsku traku zahvaljujući jednom drugom preduzimljivom Leskovčaninu – novinaru, producentu i scenaristi Zvonimiru Šimunecu koji poslednjih godina živi u Atini. Film će biti snimljen u produkciji kuće „Intermedija netvork”, čije ostvarenje „Montevideo, vidimo se” ovih dana puni bioskopske sale. Kako je najavljeno, za potrebe filma biće izgrađen filmski grad kod stadiona FK „Dubočica”, koji će kasnije imati turističku namenu.
Na autorima filma je da odaberu najzanimljivije priče o Leskovcu iz tog vremena, ali jedna od njih svakako zaslužuje da bude otrgnuta od zaborava. To je priča o kultnom bioskopu„Slavuj” koji je radio od 1920. do 1948. godine, kada je vlasniku Dragutinu Stankoviću – Dragiju Slavuju nacionalizovana celokupna imovina.
Danju je to bila kafana s velikom baštom, sa mnogo stolova, stolica i cveća, a uveče bioskop u kojem su prikazivana najznačajnija evropska ostvarenja tog perioda. Osnivač je Dušan Stanković Slavuj koji je putovao u Francusku u kojoj je video bioskop. Po povratku je nabavio aparaturu za prikazivanje filmova i u svojoj kafani otvorio bioskop koji je nasledio i unapredio njegov sin Dragutin, poznatiji kao Dragi Slavuj.
Dragijeva kćerka Ljiljana Milenković, s porodičnim nadimkom Slavujka, priča za „Politiku” da je njen otac bio vispren i produhovljen čovek koji je privlačio publiku koja je dolazila u njihov bioskop „Pivnica i ton kino Slavuj”.
– Mi smo stara građanska porodica, s tradicijom dužom od dvesta godina. Nadimak Slavuj dobio je deda Dušan, jer je čuvao jato slavuja koji su slobodno leteli po kafani. Držali smo kafanu i bioskop i bili najbogatija porodica u gradu. Moj otac je filmsku delatnost nasledio od dede. Kada je stigao film „Pompeja u plamenu”, on je uzeo pepeo iz šporeta, poređao u kese i dao dečacima da nose po gradu i da viču da je to pepeo iz Pompeje. Druga zanimljivost vezana je za peć bubnjaru u koju je stavljao upaljenu sveću, zakamufliranu crvenim papirom, tako da se sticao utisak da peć gori. Gledaocima je bilo hladno, ali su povremeno gledali u peć i govorili – bubnji, bubnji, stopliće se. Jedino bankar Graočankić nije išao u bioskop „Slavuj” i pričao je po čaršiji: „Samo ja ne idem u bioskop Slavuj”. Dragi Slavuj uzme magare, na njega stavi tablu sa napisom „Samo ja ne idem u bioskop Slavuj” i plati Ciganče da po ceo dan šeta magare ispred Graočankićeve banke – podseća Ljiljana.
Novinar i hroničar Leskovca Sava Dimitrijević, u knjizi „Bubnjara iz Slavujev bioskop”, piše da je osnivač bioskopa „Slavuj” Dušan Stanković, 1933. godine u Leskovac doveo jednu mladu glumicu, a posle je odveo u Francusku na školovanje. Ta glumica postala je čuvena kao Ita Rina. Kafana, odnosno bioskop, bili su u Ulici vojvode Putnika, danas Svetozara Markovića, nedaleko od bolnice. Bioskop i kafanu nasledio je njegov sin Dragutin Dragi Stanković koji je za svaki film pravio reklamu. Kad je prikazivan film o Frankenštajnu, doneo je u bioskop mrtvački sanduk i stavio u njega živog čoveka. Kad se na filmu iz kovčega pojavio vampir, čovek je iskočio iz sanduka, publika se isprepadala i počela da beži. Bežanja i cviljenja bilo je i kada je sa platna prema publici „krenuo” voz, a kad je prikazivan film o bombardovanju, Dragi je skakao po tavanu s kojeg je na publiku padao malter.
Dragi Slavuj je u nekoliko navrata hapšen, bio je u nacističkom logoru u Mauthauzenu, posle rata robijao je u Nišu, a 1948. godine nacionalizovana mu je kafana, inventar, bioskop i sav nameštaj u kući. Umro je 1956. godine. Poslednji film u bioskopu „Slavuj” prikazan je 25. aprila 1948. godine, a već 2. maja otvoren je novi državni bioskop u kojem su održane samo četiri projekcije. Rešenjem Zavoda za zaštitu spomenika kulture u Nišu, zgrada bioskopa je od 1996. godine pod zaštitom države, a pre tri meseca vraćena je porodici.
Milan Momčilović
objavljeno: 23.02.2014.
