Izvor: B92, 06.Maj.2014, 14:41 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Život jedne Malene u zemlji cirkuskih čuda
"Cirkus nas odvodi direktno u zemlju čuda, pa sam i ja ovim filmom pokušala da podsetim gledaoce da je magija moguća. Nije, međutim, izostalo ni naličje tog života i brojne teškoće sa kojima se jedini srpski cirkus suočava kako bi opstao."
Film “Kad ti tata kupi slona” biće premijerno prikazan u ponedeljak, 12. maj (19h) u Dvorana Kulturnog centra Beograda, u okviru ovogodišnjeg festivala Beldocs. Film prati sedmogodišnju devojčicu po imenu Malena Sliva, >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << dete čiji su roditelji vlasnici jedinog srpskog cirkusa “Corona”.
Ona ide u školu, nastupa u cirkusu kao artistkinja i zarađuje novac za sebe i svoju porodicu. Ima petogodišnjeg brata i trogodišnju sestru. Njihov otac je sedma generacija koja vodi taj cirkus. Kroz priču ove porodice vidimo kako izgleda živeti u srpskom cirkusu, ali i baviti se bilo kojom vrstom umetnosti u Srbiji.
O tome kako je došla na ideju da se bavi ovom temom, šta je to što mi ne možemo da vidimo u cirkuskom svetu i kolika je snaga dokumentarca govori rediteljka filma Marija Žižović.
Kako ste došli na ideju o da snimite film o cirkusu?
Žižović: Sa cirkusom je uvek povezana neka magija i čudo, pa je tako bilo i sa mojom idejom da snimim ovaj film. Naime, svojevremeno sam bila sa svojom drugaricom Ivanom na Filmskom festivalu na Paliću. Tamo se filmovi prikazuju u bioskopu pod vedrim nebom, koji je smešten u šumi, i najlepši je bioskop u našoj zemlji. Tog dana je padala letnja kiša i klupe su bile mokre. Ivana je videla reditelja Gorana Markovića, javila mu se i popričala sa njim, a on je podelio na tri dela novine koje je imao kod sebe i dao nam po deo da i mi sednemo na njih. Posle filma nisam želela da ostavim te novine na klupi, nego sam ih ponela sa sobom. Kasnije sam ih prelistala, reda radi. To su pretežno bili oglasi, između ostalog i jedan u kojem cirkus “Corona” traži radnike. Pomislila sam da bih mogla da ih pozovem i pitam ih da snimim film o njima... Tako mi je Goran Marković, i ne znajući, dao ideju za ovaj film.
Film nas uvodi u nesvakidašnji, čaroban svet artista i modela, igre i jednostavnosti, svet tako drugačiji od naše stvarnosti. Glavni lik je Malena, sedmogodišnja devojčica, koja istovremeno ide u školu i nastupa u cirkusu. Ona svoj angažman u cirkusu shvata potpuno prirodno?
Apsolutno da. Na nju niko nije uticao da se time bavi, niti je iko sa njom vežbao tačke. Ona je gledala kako to drugi rade i upijala. Godinu dana pre nego što je počela da nastupa, jedna devojčica iz Bugarske je u cirkusu “Corona” izvodila ples sa zmijom. Malena je to gledala i odlučila da je imitira. Pokazala je jednog dana tačku sa svim pokretima te devojčice. Tada su Malenini roditelji otkrili koliko je talentovana. Ona je sve svoje tačke sama osmislila, od koreografije, preko muzike, do kostima koji joj je onda mama sašila.
Verujem da svako dete koje dođe u cirkus poželi da se nađe u manježu. Kako onda da to ne poželi dete koje odrasta iza kulisa cirkusa? Malena je svakodnevno gledala probe, predstave, ushićenje u očima svojih vršnjaka, kao i odraslih u publici. Naravno da deca požele da budu deo te čarolije, da i ona dobijaju aplauze. Malenoj, kao ni drugoj cirkuskoj deci, škola nije problem, jer su oni ispred svojih vršnjaka, pametniji su, imaju više životnog iskustva. Cirkuska deca su mnogo toga videla, puno putuju i lako se prilagođavaju, a i daleko su samostalnija od svojih vršnjaka.
Emocije, ljubav, posao, karijera, život... Sve se to prepliće u cirkusu. Kakvo je bilo iskustvo ući u taj daleki, većini ljudi sasvim neobičan i izdvojen svet?
Cirkuski artisti su ljudi koji rizikuju svoj život zbog aplauza i to nikoga ne može ostaviti ravnodušnim. Tokom rada na filmu imala sam tu sreću da živim u cirkusu i okusim njihov život. Veoma je teško postati deo tog sveta i retko kome se pruži takva prilika. Međutim, kada se jednom oseti tako nešto, veoma je teško otići.
Kada sam se sa vlasnikom i direktorom cirkusa “Corona” Milanom Slivom i njegovom suprugom Marijom dogovarala o početku snimanja, rekli su mi da ako tokom rada budem živela u hotelu, u gradu gde cirkus nastupa, a ne sa njima, neću osetiti i shvatiti njihov život, niti ću uspeti da snimim dobar film. Poslušala sam ih i živela sa njima dve nedelje, putujući iz mesta u mesto i seleći se zajedno sa cirkusom. Tako je film snimljen u Kanjiži, Horgošu i njihovoj okolini.
Da li se ova priča može shvatiti kao svojevrsno putovanje u detinjstvo?
Svaki odlazak u cirkus je povratak u detinjstvo, ali i u ono što je naizgled nemoguće i neverovatno, a ipak se dešava pred našim očima. U cirkusu gledamo “svet naopako”, svet koji prkosi prirodnim zakonima: slona koji stoji na lopti ispunjenoj vazduhom, a ona ne puca, ljude koji pobeđuju gravitaciju i lebde u vazduhu ili na trapezu, one kojima vatra i oštra sečiva ne mogu ništa, kao i one koji žongliraju sa mnoštvom predmeta, a da im nijedan ne ispadne iz ruku.
Cirkus nas odvodi direktno u zemlju čuda, pa sam i ja ovim filmom pokušala da podsetim gledaoce da je magija moguća. Nije, međutim, izostalo ni naličje tog života i brojne teškoće sa kojima se jedini srpski cirkus suočava kako bi opstao, tako da je već i njihovo postojanje u ovim uslovima svojevrsno čudo i prkošenje prirodnim zakonima.
Cirkus “Corona” je jedan od najdugovečnijih cirkusa na ovim prostorima, još iz vremena stare Jugoslavije. Mnoge generacije su stasavale uz njihove akrobacije i magiju. Da li oni otkrivaju tajnu svog uspeha?
Reč je o jedinom registrovanom cirkusu u Srbiji, koji je osnovan daleke 1705. godine. Njegov današnji vlasnik, gospodin Milan Sliva, sedma je generacija koja se bavi ovom vrstom umetnosti, jer je cirkus uvek porodični posao. Za uspeh je, kao i svuda, presudan rad, trud, veliko zalaganje i, u ovom slučaju, sati i dani provedeni u manježu. Svaka tačka zahteva vrhunsku uvežbanost.
Cirkuski artista, za razliku od drugih umetnika, ne može sebi da dozvoli loš dan ili izvođenje tačke sa “pola snage”. U pozorištu glumca mogu “izvući” i “pokriti” kolege. U cirkusu toga nema, a najmanja greška može ugroziti život, sopstveni ili tuđi. Zato su svi cirkuski artisti veoma sujeverni. Oni, recimo, nikada neće sesti leđima okrenuti manježu. To je mesto na kojem svaki dan rizikuju svoj život, gde su mnogi poginuli ili stradali, ali i mesto koje ih hrani. Zato ga poštuju. Uostalom, Fransoa Moriak je, ne bez razloga, rekao da je cirkus poslednje utočište čiste umetnosti.
Na ovom filmu radili ste istovremeno i kao scenarista, snimatelj i reditelj, a uz to niste imali puno finansijskih sredstava na raspolaganju. U kojoj meri je to bio izazov za vas?
Pokazalo se da je to najbolji način da snimim autentičnu priču i verno prenesem atmosferu. Tako sam mane pretvorila u vrline i sačuvala spontanost do koje mi je najviše bilo stalo. Postigla sam da svi budu ono što jesu, jer smo bili prisutni samo ja i kamera. Na to su se svi brzo navikli, pa nas nisu ni primećivali, što je ideal svakog dokumentariste. Zato će i svaki gledalac, gledajući film, moći da zaviri u svet cirkusa, ali i da oseti život izvan manježa, ono što se dešava kada se skinu maske i ugase svetla.
Kakva je festivalska budućnost ovog filma?
Premijera filma će biti na Beldocs-u, a onda bi trebalo da otpočne njegov dalji festivalski život. Pozvana sam već na neke festivale u regionu, a nadam se i učešću na nekim svetskim festivalima.
Da li već imate ideju o vašem budućem projektu?
Već imam snimljen materijal o životu ljudi na jednoj deponiji đubreta, kojem predstoji montaža. Reč je, između ostalog, o čoveku koji nema lična dokumenta, koji, dakle, ne može da dokaze da postoji, jer ga je kao malog majka ostavila na deponiji, ne bi li ga zgazio bager, ali su ga ljudi koji tamo žive spasli. Tu su i jedan transvestit, koji tokom dana kopa đubre, a noću se bavi prostitucijom, narkomani, ljudi koji beže od zakona, makro koji priča kako privlači devojke da rade za njega, mečkari koji se tu kriju da im Društvo za zaštitu životinja ne bi oduzelo mečku od koje žive... Ukratko deponija kao svojevrsna slika života i različitih ljudskih sudbina.
