Izvor: Politika, 22.Mar.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Živimo u vreme mitova
Svetski poznati lingvista i teoretičar književnosti, za „Politiku” govori o sudbini ruske semiotičke škole
Čuveni ruski lingvista i teoretičar književnosti Boris Uspenski, predstavnik ruske semiotičke škole, ovih dana prvi put boravi u Beogradu. Uspenski (1937) predaje rusku književnost i jezik na Univerzitetu u Napulju, izučava sisteme znakova koji čine određeni književni tekst, poruke koje on prenosi, kao i mesto koje književni tekst ima u kulturi, što je >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i svrha semiotike. Kod nas su prevedene dve njegove studije: „Poetika kompozicije” i „Semiotika ikone” (Nolit, 1979), u prevoduprofesora Novice Petkovića.
Poznati ruski naučnikće na Filološkom fakultetu održati dva predavanja. Sutra u 13 časova govoriće na temu „Pravo i religija u moskovskoj Rusiji”, o razlozima zbog kojih u istočnim i pravoslavnim zemljama nije bilo lova na veštice i lomača na kojima su one spaljivane kao u zapadnoj Evropi" Druga tema je lingvistička,naslovljena sa „Deiksis i rod”, i na red dolazi u utorak od 11.30 časova. Razgovor za „Politiku” sa ruskog prevodila je mr Ana Petković.
Kako ocenjujete domete i uticaje ruske semiotičke škole?
Nažalost, smatram da je termin semiotika devalvirao jer se pojavljuju nova istraživanja koja na nepravilan način, i u različitomznačenju, upotrebljavaju ovaj termin. Zapravo, sudbina semiotike je tužna jer su njene ideje mnogima bile isuviše privlačne. Pretvorila se tako u pepeo koji pothranjuje zemljište. Uporedio bih vam ovo sa izumiranjem starih jezika, jer jezik odumire onda kad se reči tog jezika ne upotrebljavaju u njihovom pravom značenju. Inače, naslovi mojih radova često sadrže reč semiotika; međutim, knjige sa takvim naslovima ja obično ne čitam.
Kada govorimo o idejama moskovsko-tartuske škole, u kojoj sam delovao, one su već ušle u nasleđe svetske nauke o književnosti, i danas je njena terminologija uobičajena. Ova škola je u svoje vreme uradila mnogo, a danas postoji problem jer mnogi njeni članovi nisu među živima ili su rasuti po svetu pa više ne mogu da deluju kao kolektiv.
Kakva je sudbina nacionalnih semiotičkih škola, a potom i tzv. malih jezika?
Moskovsko-tartuska škola je imala posebnu metodu i bila je veoma dobra jer je imala za cilj da objasni sam umetnički tekst. Sudbina ove škole se objašnjava tim okolnostima što njeni članovi nisu imali učenike. Mogućnost da predajemo na univerzitetu imali smo samo Jurij Lotman i ja, ali smo smatrali da studentima treba predavati ono što je već oprobano i što ima potvrdu u nauci, dok je semiotika u to doba bila tek u povoju. Upravo iz tog razloga rezultati naših istraživanja su prihvatani ne preko naših učenika već iz naših knjiga. A sudbina naše škole zavisila je,i danas zavisi, od prihvatanja tih radova. Kad spominjete tzv. male jezike, rekao bih dapostoje samo male i velike književnosti, dok jezici predstavljaju jedno viđenje sveta. I to kako jedan jezik vidi svet može da se učini malom perspektivom sa tačke gledišta drugog jezika.
Kako je izgledala Vaša saradnja sa kolegom Jurijem Lotmanom koji je veoma poznat u našoj sredini?
Lotman je bio moj bliski prijatelj i naši naučni odnosi su se,takoreći, rastvorili u našem prijateljstvu, i nisu postojali sami po sebi. U Moskvi je trenutno u štampi moja prepiska sa Lotmanom. Njegova pisma prijateljima već su objavljena a ova knjiga je dopunjena kritičkim komentarima i mojim odgovorima na pisma, tako da je knjiga dobila dijalošku formu.
Kog teoretičara književnosti danas najviše cenite?
Mislite na one koji su živi?
Da"
Ne mogu na to da odgovorim.
Može li se u 20. veku govoriti o izvesnoj prezasićenosti naučnim metodama?
Ja smatram da ih je bilo premalo.
Da li je interdisciplinarni pristup više doprineo ili oduzeo nauci o književnosti.
Može i da oduzme i da doprinese, ali sam po sebi nije panaceja. To je kao kada biste pitali slikara da li sme da se upotrebi zelena boja. Sme ukoliko je to neophodno. Ispričaću svoj slučaj. Na fakultetu gde radim postoji tradicija da profesor ruskog jezika i književnosti predaje rusku književnost. Zbog toga držim i lekcije iz književnosti iako bih više voleo da predajem jezik. Međutim, čitajući lekcije iz književnosti predajemih na takav način na koji toobično čini lingvista, a ne proučavalac književnosti književno-istorijskog pravca. Dakle, bavim se strukturom i tumačenjem teksta, perspektivom narativne instance jer smatram da književnost ne treba predavati tako da se samo predstavi njen sadržaj i određene ideje. To onda nije nauka o književnosti već istorija ideja.
S obzirom na to da se bavite semiotikom kulture, koje mitove (ikonografiju) prepoznajete kao specifikum današnjeg doba?
Ne bavim se savremenom, bliskom kulturom, već kulturom koja je udaljena od nas vremenski ili prostorno. Smatram da živimo u vreme raznih mitova, ali teško bih govorio o tome koji su to mitovi. Na mitove nas primoravaju neprirodnim putem. Govori nam se „ovo je demokratija”, ili „ovo je dobra književnost”, i to samo iz razloga što je pisac dobio Nobelovu nagradu.
Demokratija kao loš mit...
Kako možemo da govorimo o američkoj demokratiji kada se u njoj priča o mogućnostima mučenja? Ili o Nobelovoj nagradi koja se, znamo, dodeljuje ne po književnim već političkim kriterijumima. Književnost mora da se vrednuje bez obzira na to da li je njen autor politički angažovan ili nije. Mitovi popularne kulture su svakako zanimljivi za analiziranje ali ja o njima ne govorim niti ih proučavam.
Pored književnosti, kojoj umetnosti se rado vraćate?
Trenutno pišem knjigu o Janu van Ajku, u kojoj se bavim temama kao što su unutrašnja i spoljašnja perspektiva, različite tačke gledišta, motiv senke, i tema ogledala kao proširenja prostora.
Mirjana Sretenović
[objavljeno: 23/03/2008]
