Izvor: Politika, 23.Jul.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Utopija i samoća
Roman "Čovek bez osobina" jednog od najvećih pisaca 20. veka, Roberta Muzila, preveden na srpski
Nastavljajući svoju misiju da put savremene srpske književne scene odredi i konstantama svetske literature, izdavačko preduzeće CID iz Podgorice je, zajedno sa beogradskom izdavačkom kućom "Nevski", u svojoj već čuvenoj Biblioteci CID upravo objavilo remek delo austrijskog prozaiste Roberta Muzila (1880-1942) "Čovek bez osobina". Reč je o nedovršenom mega-romanu koji književna >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << kritika stavlja u red onih dela koja su obeležila 20. vek, i koji sa Prustovim "U traganju za izgubljenim vremenom" i Džojsovim "Uliksom" (pre par godina objavljenog u istoj ediciji CID) predstavlja sinonim literature bez premca.
Muzilov "Čovek bez osobina" preveo je sa nemačkog naš vrhunski prevodilac Branimir Živojinović, a obimni pogovor napisao je Mirko Krivokapić. Ilustracije je uradila Bosiljka Kićevac-Popović, kraći uvod u knjigu dao je urednik Dragan K. Vukčevića a za izdavače knjigu potpisuju Žarko Radonjić i Đorđo Bulić.
Robert Muzil je bio jedan od najvećih intelektualaca svoga doba. Počeo je da piše roman "Čovek bez osobina" 1921. godine i na njemu je radio sve do smrti, ne prestajući da radi na korekcijama. Za života je objavio samo prvi tom (Prva knjiga, prvi i drugi deo, 1930) i drugi tom (Druga knjiga, treći deo, 1932). Šest godina kasnije objavio je u časopisu jedno poglavlje, a 1943. u Lozani Muzilova udovica objavljuje treći tom romana – iz delova pripremljenih za štampu i delova na kojima je autor radio do poslednjeg dana, piše Krivokapić u Pogovoru. Sklon introspekciji i analiziranju projekcija stvarnosti na čoveka, Robert Muzil je izabrao pravu osnovu za svoje gigantsko delo koje neki kritičari svrstavaju i u vrhunsku satiru: Beč i raspad Austrougarskog carstva 1913, koji daju pečat prvom tomu knjige, idealno su mesto i vreme za "Čoveka bez osobina". Svet je na istorijskoj prekretnici, rat je u vazduhu a moralna i opšta destrukcija pokazuju svoje iskeženo lice.
Glavni junak Ulrih poseduje sve od toga; on, međutim, pripada onoj retkoj vrsti ljudi koja matematički precizno secira sebe i svet oko sebe. Razum koji vlada prvim tomom Muzilovog romana dobrim delom je potpomognut i satiričnom notom, dok je drugi tom više okrenut duhovnim i čak mističnim temama koje su okupirale Roberta Muzila. Kroz odnos Ulriha sa sestrom Agatom, sa kojom se posle dugog niza godina prvi put sreće na očevoj sahrani, pisac kao da pokušava da i iza onoga koji nema osobina nađe – neke osobine. Muzilovo istraživanje ljudskog ide čak i do insinuacija na incest, što potencira ličnu i opštu društvenu bolest i dekadenciju koje obavijaju stvarni svet u kojem živi pisac, i fiktivni svet u kojem žive njegovi junaci.
Oni koji su se bavili Muzilovim životom i delom, ne propuštaju da čitaocu "Čoveka bez osobina" sugerišu sliku iz autorovog detinjstva: kao dete, kažu, voleo je da stoji pored prozora i da netremice gleda u daljine. Pred sobom, ili u sebi, nije danas važno jer je, nema sumnje, sve to preneo u svoju knjigu. Ona upravo, već na početku, sadrži tu scenu: Ulrih, Čovek bez osobina, nalazi se iza jednog prozora svoje sobe i nabraja ono što posmatra, broji i procenjuje sa satom u ruci – automobile, kola, tramvaje, pešake, brzinu, uglove, "žive sile masa koje su se kretale mimo i koje munjevito za sobom privlače oko, zadržavaju ga..." da bi se, posle nekog vremena "zasmejao i stavio sat u džep, utvrdivši da se bavio bemsislicama."
Čovek bez osobina je paradigma nekoga ko poput robota prolazi kroz život ali ipak ima svest da je jedino ljubav samoostvarenje, a da rame uz rame sa njom moraju da stoje lična i opšta moralnost i empatija. Večiti čovekov ideal da razume sopstvenu prirodu, da dovođenjem svega u sumnju prvo poništi sebe kako bi konačno ostvario "ravnotežu između emotivnog i racionalnog", i definisao "ono što je nedefinisano" Robert Muzil će pokušati da pronađe u svim mogućim oblastima čovekovog uma i emocija. Tako je razumljivo što je roman "Čovek bez osobina" ostavio nedovršenim: naučnim sredstvima pokušao je da analizira dušu. Teško da je iz te polazne tačke uopšte mogao doći do cilja. Slobodan um se ne da analizirati, a Muzil je, i kao čovek i kao pisac, to znao.
Mirko Krivokapić je svoj pogovor srpskom prevodu naslovio sa "`Čovek bez osobina` - pokušaj duhovnog ovladavanja svetom", a za moto uzeo reči Tomasa Mana:
"Ni u jednom slučaju iz nemačke produkcije ne osećam toliko pouzdanim sud budućih generacija kao kod ovoga. `Čovek bez osobina` je van svake sumnje najveća proza, koja se rangira kao najvažnija što naša epoha može da ponudi; to je knjiga koja će nadživeti decenije i koju će budućnost visoko ceniti."
U briljantnom prevodu Branimira Živojinovića na srpski, ovo kapitalno Muzilovo delo koje se prema mišljenjima nekih kritičara može čitati i kao niz eseja pokazuje se večnim i univerzalnim i stoga što se svako novo vreme, i svaki čovek (bilo kojoj naciji da pripada) mogu u njemu ogledati. U sopstvenoj utopiji, i samoći.
Anđelka Cvijić
[objavljeno: 23.07.2006.]
