Izvor: Politika, 04.Jul.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Svi treba da stvaraju umetnost
Branislav Jakovljević, profesor američkog Univerziteta Stanford: Performans je izraz demokratizacije umetnosti
INTERVJU
Dr Branislav Jakovljević redovni je profesor američkog univerziteta Stanford na kojem, od jeseni 2006. godine, predaje avangardno i eksperimentalno pozorište, teoriju izvođenja i kritičku teoriju. Doktorirao je na Katedri za studije performansa na Njujorškom univerzitetu na temu "Danil Harms i pojam događaja u filozofiji druge polovine dvadesetog >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << veka". Predavao je na Katedri za dramu Njujorškog univerziteta. Njegovi naučni tekstovi o multidisciplinarnim umetnostima, evropskoj avangardi kasnog 19. i ranog 20. veka i teoriji performansa objavljivani su SAD, Velikoj Britaniji, Španiji i bivšoj Jugoslaviji.
Pre nego što je otišao u Njujork, Branislav Jakovljević je diplomirao na beogradskom Fakultetu dramskih umetnosti, radio je kao dramaturg i kritičar. Postdiplomske studije je završio na Univerzitetu Njujork, gde je i doktorirao. Iako živi u Americi i bavi se dešavanjima u tamošnjem "performans artu", redovno prati i zbivanja "kod kuće". Zanima ga performans u ratnim sukobima na prostoru bivše Jugoslavije kao i teatrološki karakter suđenja u Hagu. Zbog brojnih gostovanja širom sveta, kratko se zadržava na jednom mestu. U Srbiji je bio nedavno, na jedan dan.
Došli ste u Beograd da biste učestvovali na tribini povodom knjige "Uvod u studije performansa" Aleksandre Jovićević i Ane Vujanović. Kakvi su Vam utisci
Neverovatno da je takva građa objavljena na srpskom. Više puta sam morao da se uštinem dok sam je čitao, kako bih se uverio. Dosad nisam držao u rukama radove srpskih teoretičara na temu performansa, savremenog izvođenja i načina na koji se ovi fenomeni obrađuju. Reč je o ozbiljnom istraživanju koje nam približava terminologiju, nastanak i razvoj performansa.
Skoro celokupna literatura o performansu pisana je na engleskom jeziku. Zašto
Performans se najviše razvio u Americi, tamo je nastala metodologija izučavanja avangardne umetnosti, a performeri su prelazili u teoretičare i predavače, tako da su studije izvođenja procvetale u SAD. Ričard Šekner je osnovao studije performansa na Njujorškom univerzitetu 1981. godine i od tada kreće "bum" teorije performansa. Zbog prevage Anglosaksonaca u ovoj oblasti, čak se kaže i da su teorije izvođenja imperijalistička disciplina.
Koliko se američki studenti interesuju za studije modernih izvođačkih formi
Interesovanje je veliko. Fakulteti zarađuju mnogo od katedri za performans, studije izvođenja, moderan teatar. Univerziteti slede logiku tržišta, ukidaju katedre za izučavanje klasične teatrologije i otvaraju one sa novijim, modernijim viđenjem umetnosti.
Šta mlade Amerikance privlači performansu?
Performans je zanimljiv i kao delatnost, praksa ali i kao premet proučavanja. Oni koji se bave izvođenjem u performansu su oslobođeni stega dramskog teksta, diktata režisera, imaju slobodu da eksperimentišu, kreiraju, i ne obaziru se na pravila konvencionalnog pozorišta. Pritom nije važan materijalni predmet, rekvizit i slično već, ljudska delatnost, izvođenje kao efikasnost. Stav je, dakle: ne praviti stvari već ideje. Uz to, performans se često koristi kao samostalna forma, ali postaje i deo modernih pozorišta i scena, koristi muziku, zvuk, video-radove, savremenu tehnologiju. Sve to je jako izazovno.
Kako izgledaju Vaša predavanja
Ova disciplina ne trpi predavanje eks katedra. Podrazumeva se da ne ubeđujem studente u svoje stavove, da ih ne doživljavam kao šupljine u koja treba sipati neko znanje. Bilo bi to nesuvislo, jer je performans izraz demokratizacije umetnosti, on prenosi mišljenje da svi treba da žive i stvaraju umetnost i da nema autoriteta. Moji časovi su otvorena debata, ne govorim studentima šta da misle, već ih podstičem na razmišljanje i stvaranje ideja.
Koliku popularnost ova vrsta umetnosti uživa u Americi
Toliko da je već ušao na najveće pozorišne scene i da se performansi izvode u galerijama koje su i te kako mejnstrim. Počeo je kao marginalna umetnost, ali čini mi se da više nije tako. Ovu vrstu izvođenja koriste i stvaraoci art instalacija i vizuelni umetnici. Popularnost performansa je u skladu sa trendom koji nalaže da se tradicionalna umetnost zamenjuje nekonvencionalnom kulturom, u kojoj nije važan predmet umetničkog dela, već ideja, misao, provokacija, poruka. Ipak, umetnici ovog pravca se ne osećaju prijatno u svim sredinama. Zato biraju pre Bruklin nego Menhetn za život, rad i izvođenje svojih dela.
Ko su najvažniji umetnici iz ove oblasti
Doajen je "The Wooster group", trupa koja je u martu ove godine izvela nekonvencionalnu predstavu "Hamlet", tako da je ova neprepoznatljiva ljubiteljima konvencionalnog pozorišta. Oni, i inače, obrađuju klasike kao što je Judžin O'Nil, ali na savremen način. Ne mogu da se načudim što "The Wooster group" još nije gostovao na Bitefu. Ova grupa je uticala na nastanak najboljih performans grupa, kao što su "Elevator Repair Service", "Collapsible Giraffe", "Goat Island" i na "The Builders Association". Jedna od najpoznatijih svetskih performerki je Marina Abramović. Ona je održavala performanse i u njujorškom "Gugenhajmu" koji je veoma, veoma mejnstrim nastrojen, ali je ona ipak uspela da se tamo pojavi.
Koga izdvajate na srpskoj sceni?
Osim Marine Abramović, treba spomenuti i Rašu Teodosijevića i Tanju Ostojić. Primećujem da u Srbiji performans uglavnom izvode žene. Razlog za to je što su i one, kao i performans, na margini srpskog društva. To ih boli. Ohrabruju se i kreću da rade.
Studije izvođenja su, između ostalog, tesno povezane i sa feminističkim studijama
Da, feminističke studije su jako uticale na performans studije. Pri izučavanju ove oblasti, osvrćemo se i na istraživanja antropologije, teatra, modernog plesa, postindustrijskog društva, postmoderne, zatim na američke studije, studije filma i studije kulture.
Do kakvog ste zaključka došli tokom izučavanja neumetničkog performansa, performansa u društvu i kulturi
Do takvog da je neestetski performans, dakle onaj koji ne shvatamo kao umetničku formu, svuda oko nas, u institucijama, ritualima, u radu birokratije. Posebno je zanimljivo posmatrati performere u sistemima upravljanja i na berzi.
-----------------------------------------------------------
Suđenje u Hagu kao performans
Kako ocenjujete performans Haškog tribunala?
Dosta istražujem to polje. Moj sledeći projekat baviće se suđenjima u Hagu. Tamošnja sudnica ima sve elemente osmišljenog izvođenja, počevši od scene i scenografije, kostima, odnosno odora i perika, preko raznih izvođača do ekstremne medijatizacije zbivanja. Otvorilo mi se novo polje za izučavanje – kritika prava.
Jelena Stevanović
[objavljeno: 04.07.2007.]
