Izvor: Politika, 18.Avg.2015, 15:03   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Stevan Raičković je moj poetski učitelj

Nagradu „Žička hrisovulja“ dobio je ove godine Đorđe Nešić (1957), srpskipesnik iz Bijelog Brda kod Osijeka, za poeziju, kako se kaže u obrazloženju žirija, „koja svedoči i pamti povest naroda sa granice“. Nešić je autor sedam pesničkih knjiga. Upravnik je Kulturnog i naučnog centra „Milutin Milanković“ u Dalju. Živi u Bijelom Brdu i Somboru.

U biblioteci „Atlas“ Srpska književna zadruga i SKD „Prosvjeta“ iz Zagreba nedavno su objavili knjigu izabranih >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i novih pesama Đorđa Nešića „Bolje je biti u manjini“.

Nagrada „Žička hrisovulja“ biće uručena dobitniku u manastiru Žiča, na Preobraženje, 19. avgusta.

Zašto smatrate da je bolje biti u manjini?

Ovoje tvrdnja iz pesme „Manjinska serenata“, čiji početni stihovi glase: „Bolje je biti u manjini / uz nužnu dozu mazohizma“. Ovozemaljski povod za nastanak ove pesme je, političkim rečnikom rečeno, položaj srpske manjine u Hrvatskoj. Pesma u ironijskom ključu govori o „blagodetima“ tog položaja, referišući se u završnim stihovima na Bibliju, odnosno Talmud (Bolje je biti među progonjenima, nego među progoniteljima). Uprkos svemu, bolje je biti u manjini,jer ta pozicija podrazumeva razmišljanje svojom glavom, napor i aktivitet, traženje promene. Biti u manjini znači biti protiv vlasti uz koju se većina uvek priklanja. To isto tako ponekad znači biti izložen represiji, prokažen i stigmatizovan. Ali, nije li svako ko je kreativan, ili drugačiji,  u manjini; većina je utočište prosečnih i nesposobnih.

U potresnoj pesmi „Kebin sokak“ govorite o stradanju Roma, u naselju u blizini Bijelog Brda, 1941. Kebin sokak, kažete, selo je pod travom Jasenovca. Isto se događalo i u poslednjem ratu, i Romima, i Srbima?

Nikakvog materijalnog traga o tom naselju nije ostalo. Rat i ljudsko zlo osudili su ga na nestanak i zaborav. Ne znam da li se iko seća bar nekog imena ili lika iz tog mesta. Sad na tom prostoru raste trava, sledeći poriv da ravnodušno prekrije sve ljudske tragove. Ovom ništavilu suprotstavila se pesma da bi ostavila bar lirski trag o životu koji je nekad imao boju, mirise, zvuke za koje je autor umislio da ih još uvek prepoznaje usred pustoši. To je ujedno i pomen brojnim naseljima koja su u poslednjem ratu ostala pusta, a koja će, ako o njima ne ostane neki zapis, nestati bez ikakvog traga.

Posledice rata su i miš bez svoje rupe, pseto na pustom kućnom pragu, golubica bez krova, roda na odžaku srušene kuće. U ratu stradaju ljudi, a vi niste zaboravili ni ostala živa bića?

Rat kida materijalni svet u komade, a umetnost, poezija od tih krhotina, zlatnih olupina kako ih imenuje Đorđo Sladoje, gradi iluziju prvobitne slike sveta. U toj nepatvorenoj slici važna su sva stvorenja, sve biljke i životinje da bi slika bila potpuna i istinita. Stoga stradanje tih stvorenja, lišenih mogućnosti izbora, potencira sav užas rata.

U pesmi „Kir Arsenije“ apelujete: „Vaša je ovo zemlja, vaša voda i šuma,/ nađite ovde spokoj, ne poželite druma“. Međutim, na kraju prošlog veka, bilo je najviše prisilnih seoba Srba?

Pesma „Kir Arsenije“ živi u iluziji da je takve ili slične reči izgovorio vođa izbavivši svoj narod od zloga i naselivši ga u nove zemlje. Te blage pastirske reči treba da privole doseljeni živalj da pusti novo korenje na tlu dalekom od starog zavičaja. Seobe su retko stvar izbora; češće su, bilo da su ratne, ekonomske ili druge prirode, prisilne. Seobama naroda mešaju se karte novih svetskih podela. Posledice intenzivnih seoba krajem prošlog veka i aktuelnih migracija tek će se osetiti. Srbi su, nakon trista godina, ispisali puni krug svojih seoba na sever i zapad, uz velike gubitke, svedočeći o cikličnosti istorije ili o uzaludnosti iskoraka izvan matičnog prostora.

Važno mesto u vašoj poeziji zauzima i reka Dunav. Njoj se molite da ratnicima vrati mač u korice?

Jedna od, po Bibliji, četiri rajske reke – simbol je i stalnosti i promena, drevne istine da je samo mena stalna. Na obalama Dunava rađale su se i iščezavale brojne civilizacije od pamtiveka do danas, ostavljajući iza sebe samo tamniji ili svetliji trag u lesnoj obali uz reku, tek poneki komad oružja ili oruđa. Molitva Dunavu upućena je na tragu zapisa iz „Peščanika“ Danila Kiša: „Dunav je reka koja pulsira kao velika žila kucavica...spajajući ljude i predele, te bi se svi narodi, podvojeni jezikom, verom i običajima, mogli smatrati srodnicima i braćom.“

Pisanje, velite, nikoga ne teši, ne leči, ne daje nikom ništa. Samo ište čitavog čoveka – pesnika?

Ne verujem u terapeutsko dejstvo pisanja na onog koji piše. S druge strane, ne sporim lekovito dejstvo poezije na čitaoca, u smislu prepoznavanja i poistovećivanja s doživljajem koje pesma ovaploćuje, bilo da je u pitanju slavljenje Erosa ili tragična slika sveta. Potvrda sličnog stava nalazi se npr. u stihovima Raičkovića: „Ne leče pesme nikog (tvorce svoje truju)“, ili Milosava Tešića: „Rimovanje ne smiruje / već nesreću raspiruje“.

Često koristite sonet. Da li je to najsavršenija pesnička forma?

Ako se prisetimo da je sonet, od začetnika Petrusa de Vinee, bio omiljena forma Dantea, Petrarke, Mikelanđela, Šekspira, Getea, Bodlera, a kod nas Orfelina, Dučića, Rakića, Miljkovića, Raičkovića, do savremenika Noga, Maksimovića, Nenadića, Tešića, Sladoja, Grujičića, Bakovića, Jagličića, Hamovića... moglo bi se reći da je ova drevna forma ušla i u 21. vek, napunivši 800 godina, s oreolom savršene pesničke forme. U strukturi soneta postoji neka tajna veza koja svodi pesmu na meru koju osećam kao pravu dozu vlastitog poetskog iskaza. Ali, kao i druge pesničke forme, sonet je samo vrsta kuće koju treba naseliti i udahnuti joj život. Ispisano je puno velikih pesama u ovoj formi, ali isto tako i u drugim i drugačijim poetskim formama, vezanim ili slobodnim stihom.

Dragan Hamović vas upoređuje s ranim Raičkovićem. Da li vam to poređenje laska?

Dragan Hamović, baveći se versifikacijom, uočio je poetske dosluhe na planu kratkog metra u sonetima ranog Raičkovića i nekih mojih pesama. Stevan Raičković je jedan od mojih poetskih učitelja. Ne bih rekao da mi to poređenje laska, nego da mi je čast da me se uopšte spomene u vezi s tako velikim pesnikom i čovekom kakav je Visoki Stevan.

Nastavak na Politika...