Izvor: Politika, 17.Sep.2012, 23:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Šta je to dobar život
Živimo u vremenu u kojem, kako kaže istoričar Toni Džad, znamo koliko šta košta, ali ne znamo koliko šta vredi
Ovogodišnji Oktobarski salon, 53. po redu, osmislio je srpsko-finski kustoski par – Branislav Dimitrijević i Mika Hanula. Pod sloganom „Dobar život” program će se od subote, 22. septembra, odvijati u odajama zgrade Beogradske zadruge, osim po specifičnosti fasade mnogima poznate i iz brojnih filmova: „Majstor i Margarita”, „Slučaj Harms”, nekih >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << epizoda „Otpisanih”... Iako godinama zapuštena, oronula i napuštena u poslednje vreme više je nego popularna i zanimljiva za umetnike. Posle prolećnog „Mikser festivala” ovih dana postala je privremeni dom za umetnike-izlagače tradicionalne jesenje smotre vizuelne savremene umetnosti. Kako nam potvrđuje Branislav Dimitrijević, izložba se uveliko postavlja.
Zašto je baš zgrada Geozavoda izabrana za mesto izlaganja?
Oktobarski salon se poslednjih godina selio iz prostora u prostor. Zgradu Geozavoda Mika Hanula i ja smatrali smo posebno izazovnom. Sagrađena početkom XX veka kao Beogradska zadruga u kojoj je trebalo da se obavljaju berzanski, bankarski i drugi poslovi, ona označava onaj istorijski trenutak u kom se pojavila ambicija da Srbija postane moderna kapitalistička država. Iste godine kada je sagrađena počeo je Carinski rat sa Austrougarskom, a zatim Balkanski ratovi i Prvi svetski. Kada je za potrebe novog tržišta nikla nova zgrada berze (danas Etnografski muzej), glavni investitor Beogradske zadruge Luka Ćelović zaveštao je zgradu Univerzitetu i ona postaje Geološki institut. Kriza počinje sa „ourizacijom” sedamdesetih i kulminira u poslednjih 20 godina. Geozavod je iseljen odatle pre tri godine, a zdanje je u veoma lošem stanju, iako njega zvanično treba da koriste veoma značajne državne institucije. Ukratko, priča o ovoj zgradi je priča o Srbiji u poslednjih sto godina – o pokušajima, usponima, krizi i slomu modernizacije.
Kako je došlo do odluke da se radovi namenski rade upravo za taj prostor i koji se umetnički mediji najbolje uklapaju u njegovu arhitektoniku?
Pozicija koju Hanula i ja delimo je da umetnost mora imati odnos prema mestu u kom se izlaže. Taj odnos ne mora nužno biti bukvalan ili očigledan (i bolje da nije), ali umetnost ne može biti neutralna ili nespecifična svom kontekstu. Ne mislimo da ona treba da nastoji da spektakularizuje prostor, ali ni to da treba i može da propoveda unapred definisane političke ciljeve. Ona je ili neuspešna ili nedolična u oba slučaja. Mi prostor ne dizajniramo već se bavimo mogućim fizičkim i saznajnim suživotom s njim. Baš zato u njega se najbolje uklapaju skulpturalne instalacije, pokretne slike i različite vrste prostornih ili dijaloških intervencija. Otuda je podnaslov izložbe – fizički narativi i prostorne imaginacije.
Imajući u vidu slogan „Dobar život” da li su radovi, kako i koliko u saglasju sa aktuelnim savremenim tokovima, socijalnim, ekonomskim, političkim?
Sam naziv izložbe se poziva na raspravu staru skoro dve i po hiljade godina, na Aristotelovo poimanje dobrog života. Ovaj pojam prevazilazi shvatanje da ono što zovemo dobrim životom, za čim uglavnom žudimo, leži samo u zadovoljstvu i bogatstvu, ali i to da on leži samo u časti i vrlinama. Dobar život je pre svega racionalna i kontemplativna aktivnost. Naša izložba se ne bavi neposrednim referencama na neku aktuelnu situaciju, ona je sama aktuelna jer govori o problemu društvene imaginacije koja je nestala upravo iz te aktuelnosti. Pojam dobrog života odlično ilustruje razliku između imaginarijuma i imaginacije. Živimo u vremenu u kojem, kako kaže istoričar Toni Džad, znamo koliko šta košta, ali ne znamo koliko šta vredi.
Po kom kriterijumu su birani učesnici, da li ih nešto međusobno povezuje, neki su nam poznati sa raznih bijenala, na primer onog u Konjicu?
Kao i uvek, okolnosti su uslovile i učesnike. Ovakve izložbe se rade najmanje godinu dana, a mi smo bili u situaciji da moramo da koncipiramo i struktuiramo izložbu za pet meseci. Zato smo uglavnom pozvali umetnike s kojima smo već radili, u koje imamo poverenje i koji u nas imaju poverenje da za ovako kratak rok i sa veoma malo dostupnih sredstava realizujemo izložbu. U mnogim slučajevima ne bira kustos umetnika već umetnik kustosa, dakle, radi se o kreiranju zajedničkog jedinstvenog događaja. Umetnicima sa kojim radimo je zajedničko to što oni kao i mi borave na tankom obodu umetničkog sistema. Ne bavimo se komercijalnom umetnošću, zaljubljenici smo u duhovite a jednostavne ideje, ali i u kapacitet umetnosti da proizvodi nesporazume zahvaljujući kojima se svi na neki način menjamo.
Salon je međunarodni, ali se u javnosti često nameće pitanje zašto obično ima malo umetnika iz Srbije...
Ne znam koliko ste ih vi izbrojali, ali zasigurno je najveći broj upravo iz Srbije. Šta će javnost reći to još ne znamo, a vi kao iz pesme Džonija Štulića „recite narodu da se javnost buni”!
Milica Dimitrijević
objavljeno: 18.09.2012.
