Izvor: Politika, Fonet, 27.Jan.2009, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nije prevod nego redaktura
Poduhvat koji je zagrebački izdavač napravio objavljivanjem knjige akademika Ćirkovića kao prevod zapravo to nije, jer se prevesti ne može ono što prevesti ne treba, kaže dr Milorad Pupovac
Od našeg stalnog dopisnika
Zagreb, 27. januara – Nedavni okrugli sto održan u Zagrebu povodom hrvatskog izdanja knjige akademika Sime Ćirkovića „Srbi među evropskim narodima” privukao je pažnju javnosti kako zbog same teme knjige tako >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << možda i više zbog činjenice da je objavljena kao prevod sa srpskog originala na hrvatski jezik. Zamolili smo dr Milorada Pupovca, inače profesora na Odseku za lingvistiku Filozofskog fakulteta u Zagrebu, koji je učestvovao i u radu tog skupa srpskih i hrvatskih stručnjaka, da za „Politiku” prokomentariše taj događaj.
– Stanje odnosa između standardnog jezika kojim se govori i piše u Hrvatskoj i standardnog jezika kojim se govori i piše u Srbiji, te Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori i dalje je takvo da i u usmenoj i u pismenoj komunikaciji nema potrebe za prevođenjem, jer se ljudi mogu razumeti i razumeju se u tolikom postotku da je apsurdno govoriti o tome da je neophodno prevoditi” – kaže Pupovac i precizira:
– Prema tome, poduhvat koji je zagrebački izdavač napravio objavljivanjem knjige akademika Ćirkovića kao prevod zapravo to nije, jer se prevesti ne može ono što prevoditi ne treba, jer ta knjiga nije prevedena sa srpskoga na kineski, niti sa srpskoga na engleski ili italijanski.Ono što se moglo napraviti, ako se nije htelo da u hrvatskom izdanju izađe srpska standardna jezična forma, standardni jezik – smatra naš sagovornik – mogla se napraviti redaktura kao što se radi unutar bilo kojega jezika. I to je napravljeno, a ta redaktura je dobro napravljena.
Drugim rečima, nije reč o prevodu nego je reč o redakturi, o dobro napravljenoj redakturi za potrebe hrvatskog izdanja – kaže Pupovac i napominje:
– Da je to tako imenovano i da je to tako nazvano mi bismo rekli – u redu. Međutim, poseglo se za nazivom „prevod”, čega nema i koji nije potreban. I zapravo se ušlo u sferu ideologije i to ideologije koja nije utemeljena na jezičnim razlikama nego ideologije koja je utemeljena na razlikama u imenu. O tome sam govorio povodom izlaska knjige akademika Ćirkovića u zagrebačkom izdanju.
Odmah treba reći – dodaje Pupovac – da je taj jezik kojim je objavljeno hrvatsko izdanje i u kojem je učestvovao i profesor Roksandić i akademik Ćirković, dobar jezik. –To je zapravo gotovo isti onaj jezik kojim ja govorim kada govorim u različitim okolnostima. Ali, taj jezik ne treba prevoditi, jer ja taj jezik govorim i kada se nađem sa predsednikom Srbije, i kada se nađem sa ministrima i kad se nađem sa mojim kolegama s Univerziteta u Beogradu, ili kad se nađem s ljudima na ulici u Beogradu. Prema tome, ovde se jedino može govoriti da je reč o jednoj redakciji, napravljenoj za potrebe Beograda i o drugoj redakciji napravljenoj za potrebe Zagreba, ali ne o prevodu. Jer i ono malo reči koje je u doslovnom smislu trebalo prevesti, koje ljudi ne razumeju ili značenje ne znaju, a najčešće je vezano uz pravoslavno-liturgijsku crkvenu praksu, u fusnotama je objašnjeno, odnosno navedeno njihovo značenje i objašnjeni izvori tih značenja.
Pupovac dodaje i da bi i on, verovatno nešto drugačije, redigovao isti tekst „uz ustaljene i uobičajene zahvate kada je u pitanju razlika između hrvatskog i srpskog, a te razlike su poznate svima i zapravo ne predstavljaju teškoću u komunikaciji”. Te razlike, ističe on, „zapravo služe za to da se međusobno prepoznajemo, a ako smo to u stanju da se kao takvi, nakon što smo se prepoznali, uzajamno i priznajemo i nesmetano nakon toga stupamo u komunikacijski prostor.
Podsećamo našeg sagovornika da je neko na skupu rekao da je bio teži prevod sa srpskog nego sa engleskog"
– Ja ne sumnjam u tu tvrdnju – odgovara Pupovac i objašnjava: – Neko je rekao i ja sam, kad sam to slušao pomislio – zaista, čovek je u pravu. Naime, razumem one koji kažu da je bilo teže prevesti sa srpskoga na hrvatski, negoli sa engleskog na hrvatski, jer je razumljivo da je teže napraviti prevod od nečega što prevoditi ne treba negoli od nečega što prevoditi treba.
Pupovac smatra da kao što niko ne prevodi kada dođe beogradsko pozorište u zagrebačko Kazalište Gavela i slično, ili kao što iz Srbije dolaze filmove koji se takođe više ne prevode u Hrvatskoj (kao što je to bilo u početku), „da bi to trebalo vredeti i za knjigu koja je čvršći medij, kojem se uvek možete vratiti i proveriti jeste li dobro pročitali, da li ste dobro razumeli, što ni u kazalištu ni na filmu ne možete”.
– Ovde, zaista, nije bilo potrebe da se to zove prevođenje. Dakle, ovde je osnovni nesporazum u nekoj vrsti pretencioznosti koja je postojala, u nekoj vrsti nasedanja na ideološke oznake između Hrvata i Srba, između hrvatskog i srpskog, a ne na ono što su stvarne komunikacijske i jezične razlike. Iz tog razloga je to loše, jer sprečava Hrvate i Srbe da se međusobno jezično priznaju u onome u čemu su različiti i da, nakon što se međusobno jezično priznaju, nesmetano mogu ući u komunikaciju poštujući međusobne razlike koje nisu smetnja za njihovu komunikaciju, ali jesu pretpostavka za njihovu uzajamnu afirmaciju – zaključuje dr Milorad Pupovac.
Radoje Arsenić
------------------------------------------------------
Primeri redakture
Zamoljen da navede neke primere u redakturi knjige, Pupovac navodi:
– Na primer, kaže se na jednom mestu u beogradskom izdanju „kojim se”, a u zagrebačkom se kaže „pomoću kojega se”. To je tipični redaktorski zahvat. Ako se na jednom mestu kaže „slovenski narod”, a u hrvatskom izdanju će se naravno reći „slavenski narod”, to su zapravo sasvim sigurno uobičajeni redaktorski zahvati koje poznajemo ne od pre godinu dana, nego poznajemo već više od stoleća i po.
[objavljeno: 28/01/2009]
