Izvor: Politika, 06.Maj.2013, 16:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Negovanje raskola
Srpska vlada ipak vodi više računa o realnom životu i opstanku, nego o onostranim legendama i smrtonosnim zavetima
Dok rešava svoju sudbinu, Srbija pregovara sama sa sobom. Taj dijalog je mučan i težak, on je otvoren da bi rešio neke raskole ili možda stvorio još veće. Prvi ljudi srpske vlade, Dačić i Vučić, teškom mukom obrazlažu poziciju države reprezentima severnog Kosova. Zasad su pred čvrstim zidom, koji ne haje za argumente.
Nema dovoljno dobrih >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << znakova da će se pregovarači lako razumeti povodom imperativnog briselskog sporazuma. Od Srbije se traži ono što ona odavno više ne može. Vlada Srbije od tvrdih predstavnika severa traži samo to: da razumeju kako Srbija nije u moći da ostvari više nego što je u pregovorima postigla. Dakle, teško da će bilo kome od Srba biti bolje kad se briselski papir primeni na život. Ali, svima će biti mnogo gore ako se to ne dogodi.
Život u Srbiji je na granici sunovrata. Siguran sam da postoje isto tako važni, ako ne i važniji problemi kojima bi Vlada morala da se bavi. Ali, niko je ne pritiska, nema znakova socijalne uzbune. Prvi maj ovde nije obeležen kao simbol sindikalne borbe, nego kao pagansko hedonističko slavlje, posle koga je na javnim površinama ostalo na stotine tona smeća. Nezaposleni i siromašni Srbi, kao u fantazmagoričnom filmu, uživaju u gašenju svake nade.
To je scena odakle se odlazi neposredno u mit.
Svoj doprinos mitskom uznesenju praktičnih a tegobnih problema dao je predsednik Nikolić. Njegove izjave pri poseti Izraelu i odmah posle povratka ne nadilaze patetičnu sortu agitpropa, a lozinka je u epskoj paroli „Dogodine u Jerusalimu”. Ako je predsednik tražio analogiju sa „našim slučajem”, onda ona nije moguća bez militantnog razrešenja. Nedelju dana pre toga, njegov „politički sin” Aleksandar Vučić rekao je da on (Vučić) nije biran za srpskog ratnog poglavicu koji bi udarao u bubnjeve na Terazijama. Kandidata za to mesto, rekao je, ima dovoljno. Naravno, pod uslovom da u Beogradu ne pada kiša.
Reklo bi se da česte izjave predsednika, a i njihov visoki ton, u najmanju ruku nisu usklađene s javnim stavovima prvog potpredsednika Vlade, ili obrnuto, pa ne može biti govora o „jedinstvu državnog vrha”, ako tako nešto uopšte postoji.
No, to je samo mala pukotina u raskolima koji tek mogu da se očekuju. Srpska vlada će morati da se pobrine kako da amortizuje nepresušne izvore političkog iracionalizma, koji buja upravo na kosovskoj temi. Badava objašnjenje da se bolje i više nije moglo, pre nego što bilo šta bude rešeno, na temu Kosova biće otvorene i ugašene mnoge političke sudbine, sujete, mahnitosti i zaumni fanatizam.
Odnos snaga u parlamentu ubedljivo je u korist prihvatanja sporazuma. Ali, u međusrpskim odnosima postoji bar još jedna magična reč, koja uvodi ulicu u političke obračune. To je izdaja! Ništa se lakše ne prima i ne deli od te pohabane etikete, svaka protuva može je upotrebiti bez posledica, tako da ovde ima izdajnika više nego što bilo koja normalna država može da podnese.
Bilo bi još podnošljivo da izdajničke ateste izdaje samo čaršija i ulica. Ta zlokobna magija postaje deo politike, međustranačkih obračuna i populističke manipulacije.
Taj razorni fenomen probao je da objasni Ivica Dačić, čovek koji je evoluirao od tvrdog zagovornika ratne opcije, do potpisnika „izdajničkog“ papira. On nije zaboravio svoju prošlost, niti podelu na rodoljube i kvislinge, pri čemu su „patrioti”, naravno, uvek bili kriterijum svake izdaje.
Pokazalo se da ova vlada, takva kakva je, ipak više vodi računa o realnom životu i opstanku Srba, nego o onostranim legendama i smrtonosnim zavetima. Protivnici sporazuma su najpre tražili referendum, a onda su odustali od njega. To je prvi signal koji bi mogao da obrazloži ideju o diktatu manjine.
Deo opozicije, koji je svoj nastup zasnovao upravo na snažnoj distribuciji hipoteze o izdaji, osporava srpskoj vladi pravo da definiše pitanje za referendum. U opticaju je više nego originalna ideja, da pitanje o kome će se izjašnjavati narod, definiše sam narod. To je, naravno, pokušaj izvođenja satiričnog političkog ogleda, koji bi neizbežno bio okončan u svom logičkom besmislu.
Zasad, čelnici srpske vlade nastupaju vrlo delikatno u razgovorima s predsednicima severnokosovskih opština. Referenduma neće biti. Vučić tvrdi da ima razumevanja za sve njihove strahove, ali to nadgornjavanje ne može da traje beskonačno. Ima strahova i severnije od severa, ima nedoumica oko toga ko je sve činilac opasnog raskola, zašto SPC konačno ne blagoslovi Vladu Srbije i tako joj pomogne u nošenju najtežeg krsta.
Ljubodrag Stojadinović
objavljeno: 06.05.2013.
Pogledaj vesti o: Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija
