Izvor: Politika, 17.Feb.2010, 23:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Uvek sviram bez mašne
Mnogi klasični muzičari plaše se da razbiju zid između publike i umetnika. Ja nosim patike, ponekad šorts – kaže jedan od najtalentovanijih evropskih violinista
Specijalno za „Politiku” iz Pariza
Beogradska publika će sutra u Kulturnom centru Beograda (21.30) imati priliku da sluša violinistu Nemanju Radulovića, koga u Francuskoj zbog njegovog retkog talenta nazivaju vešcem na violini. Ovaj dvadesetpetogodišnjak, rođen u Nišu, koji >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << pre liči na fana grupa „Tokio hotel” ili „Metalika” nego na klasičnog muzičara, predstaviće u Beogradu novi CD sa svojim gudačkim kvintetom „Đavolji triler”. Program je raznolik – Krajsler, Šubert, Tartini, Čajkovski, Vitali, Sarasate, Vijenavski. Za naziv sastava inspirisala ih je poznata sonata Đuzepea Tartinija.
„Tražili smo ime za grupu i složili se da to bude „Đavolji triler”. Šestoro nas je i ovaj naziv dobro odslikava naše različite temperamente”, kaže Nemanja Radulović.
Od objavljivanja CD-a u septembru u Parizu održali su čak tri promotivna koncerta – pošto je koncert u oktobru bio rasprodat, dobili su dva druga termina u januaru, u prestižnoj sali „Evropljanin” koja promoviše mlade talente.
Nemanja je navikao na pune sale. Još kao šesnaestogodišnjak iza sebe je imao oko 600 koncertnih nastupa u zemlji i svetu. Pošto je u Srbiji proglašen za jednog od najtalentovanijih mladih violinista, u vreme dok se kao muzičar formirao u klasi Dejana Mihailovića, po prelasku u Pariz sa 14 godina nastavio je put posut zvezdanom prašinom. Usavršavao se na pariskom konzervatorijumu, u klasi profesora Patrisa Fontanaroze, koji je na njega izvršio odlučujući uticaj. Od tada je osvojio brojne međunarodne nagrade.
Evropska asocijacija umetničkih agenata ga je 2005. godine proglasila „međunarodnim otkrićem godine” a već sledeće godine je bio „zvezda u usponu”. Nastupao je sa najvećim evropskim, američkim i azijskim orkestrima u slavnim evropskim salama.
„Volim da sviram i sa orkestrima i sa grupom, ali i da budem sam na sceni. To je potpuno druga vrsta koncentracije. Kada sam sam na sceni bitno mi je da osetim da je publika prisutna ali i da je daleko u isto vreme. Sa grupom je različiti osećaj, mnogo se družimo i van scene, pa je veoma zabavno svirati koncerte sa njima. Kada nastupam sa orkestrom to je druga vrsta doživljaja jer nas je mnogo. Za mene je svaki umetnik u orkestru posebna ličnost i trudim se da mu posvetim pažnju, dok mnogi umetnici smatraju da je orkestar tu samo da ih prati. Za mene je solista bez orkestra niko i ništa”, kaže violinista.
Nemanja je odrastao uz muziku. Prvi solistički nastup imao je sa sedam godina, a ubrzo potom je nastupao sa orkestrom. Njegova virtuozna izvođenja i originalni scenski nastup ne prestaju da privlače pažnju publike i kritike.
Njegovi idoli nisu uvek klasični muzičari, na šta ukazuje i njegov izgled, bliži rok kulturi nego uobičajenoj predstavi o violinisti na čijem repertoaru su Mendelson, Miletić, Paganini i Bah.
„Volim jake umetnike, jake ličnosti. Oni me inspirišu i na sceni i van scene. Mnogi klasični muzičari se plaše da razbiju zid između publike i umetnika. Često čujem od prijatelja da se ustežu da dođu na koncert klasične muzike, jer nemaju mašnu ili kostim. Ja nosim patike, ponekad šorts i ne sviram svaki put sa leptir-mašnom, u stvari nikad ne sviram sa leptir-mašnom. To je stil koji volim. Kada je atmosfera stegnuta svima je neprijatno, niko ne može da bude opušten, ni publika ni umetnik. Ali, način na koji muzičari danas nastupaju se menja”, kaže Nemanja Radulović, inače poznat po spontanosti i prisnom odnosu sa publikom.
„Na scenu ne možemo da izađemo samo misleći na sebe, da ne pogrešimo, da ne odsviramo neku falš notu. Umetnik mora da iznese sve što oseća u tom trenutku, bilo da je radostan ili tužan. Ni publika ni umetnik ne smeju da budu plašljivi, svi moramo da rizikujemo. U svakodnevnom radu sam veoma ozbiljan, pokušavam da se skoncentrišem na muziku, ali kada sam pred publikom, na sceni, tu više nema razmišljanja. Sve ono o čemu sam razmišljao nestane u deliću sekunde. Za mene je to neka vrsta oslobođenja”, kaže naš sagovornik.
Program „Đavoljeg trilera” je raznolik, od kompozitora 18. i 19. veka do savremenih kompozitora.
„To nam je i bila ideja, da napravimo sastav koji će podsećati na rok grupu a svirati isključivo klasičnu muziku. Hteli smo da dočaramo put kroz vreme u klasičnoj muzici, od baroka preko klasicizma, romantizma do kompozitora današnjice.
Pored francuskih muzičara nastupa i sa muzičarima iz Srbije, u grupi „Dabl sens” ili „Dupli smisao”.
– Sastajemo se dva puta godišnje, u Srbiji ili u Francuskoj. U grupi su prijatelji, kad sam ih birao znao sam svačiji karakter, ko bi s kim mogao da se druži i svira. Izvodili smo dosta Vivaldija i Baha, Mendelsona, Čajkovskog, Šuberta i Hajdna.
Pred beogradskom publikom pojavljuje se jednom godišnje i tada su, kao i u Francuskoj, sale pune.
„Volim da osetim energiju koja vlada u našem narodu. Jedva čekam naredni koncert”, kaže Nemanja Radulović.
Ana Otašević
[objavljeno: 18/02/2010]
Pogledaj vesti o: Pariz
