Izvor: Politika, 07.Apr.2010, 23:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
JULIZACIJA
Srpskoj demokratiji su potrebni dežurnu krivci, posebno oni dokazani, koji za tako nešto imaju kapacitet
Rasprostranjeno je uverenje da narod ne greši. Junak Nušićeve komedije lepo je sažeo jedno od načela koje opstaje i u našoj politici. „Daj ti meni većinu“, poznati Jagodinac koji se ovih dana u svoju varoš vratio sa mladunčetom žirafe, misli na većinu na izborima, „pa ćemo onda videti čija je krivica.“
Politička većina ipak nije večita, pa >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << se i pitanje krivice nameće kao goruća politička tema. Čak i naša javnost, suštinski zainteresovana za opravdanja umesto za uzroke, uvek traži „krivca“. Krivac mora biti na vlasti, ali da bude i zamenljiv. Krivac treba da bude natruo i kompromitovan, ali moćan i bezobziran. Konačno, potrebno ga je otkriti, ali ne i odstraniti. To je moguće u demokratiji koja se dokazala kada je umesto lustracije izabrala aboliciju, a nacionalno pomirenje zamenila deklaracijom o namirivanju jedne stranke i jedne partije.
Nekada je dežurni politički krivac bila Jugoslovenska levica. JUL je ovaj status višestruko zavredeo. Ipak, pitam se, kako je to JUL mogao biti odgovorniji od onog ko ga je politički oživeo, učinio parlamentarnim i vladajućim. Mnogi prvaci Miloševićevog režima očekivali su da narod shvati kako bi Srbija postigla švedski standard, iskoristila „razvojnu šansu“ sankcija, očuvala Jugoslaviju, izgradila brze pruge, preporodila se od zajma, doživela Karića u Beloj kući i ponovo izabrala „Ime ponosito“ za svoga vođu... samo da je spomenuti kojim slučajem bio neoženjen.
Posle 2000. doživeli smo nekakvu demokratizaciju. Sada krivci sami ulaze u parlament i još se bore za to mesto pored „besmrtne“ vlasti. Za mesto „crne ovce“ gurali su se Nova demokratija, LDP i G 17 plus. Čini se da se status krivca najbolje primio kod poslednje. Čim nešto pođe naopako, vođe ove stranke smesta postanu krivi pred javnošću. Odgovornost je teško poreći, ali je zanimljiva uloga „prijateljske“ vatre, koja kad god je potrebno zaprašti iz svih medijskih oružja koalicionih partnera. Taj bordžijanski, tranzicioni savez traje uprkos obrtima, premetima i podvalama kojima bi pozavideli scenaristi latinoameričkih serija „Kasandre” ili „Ljovisne”.
Kada neko godinama igra ulogu negativca, kada posveti sve velike kapacitete stranke i vlasti prostom političkom opstanku, razumljivo je da se na kraju u tom pravcu sveukupno izmeni. Delovanje G 17 plus nije zato zanimljivo samo sa stanovišta ekonomske destrukcije i državne korozije koju je donela. Sada je reč o suštini.
Pre neki dan, vođa G 17 plus na Glavnom odboru reče kako treba pročistiti stranačke redove. Čak, ako je potrebno, valja smeniti i njega samog. Nije samo spomenuo sitnicu: uslovi za kandidovanje su otprilike takvi da bi, za sâmo statiranje na glasačkom listiću, dobrovoljac morao da dobije i podršku aktuelnog predsednika, svog protivkandidata. Reč je u tom smislu o jednoj modernoj partiji – nešto između Radničke partije Koreje i KP Kube. Ovu inicijativu shvatila je jedna aktuelna potpredsednica stranke, pa je najavila da će sopstvenim povlačenjem dati doprinos predsednikovoj inicijativi. Kaže, smetaju joj krst nad Kragujevcom i povratnik Jovanča iz Jagodine. Sve ostalo je odlično. Čitao sam komentare na internet forumima nekih, očigledno izvornih, članova G 17 plus. Pišu kako je ova gospođa izvanredna političarka i borkinja, ali zaključuju da će se stranka posle njenog odlaska vratiti svojim „izvornim principima“...
Ne bi, međutim, čitava ova Dinastija, Dalas i Kolbijevi zajedno, bila potpuna da dvoje bivših poslanika G 17 nisu tužili državu zato što su im 2006. oduzeti mandati. Stigli su do Strazbura, a već su dve godine ponovo u vlasti – na savetničkom i poslaničkom mestu. Dakle, Srbija je kriva, a ne „dežurni krivac“ koji je i sâm u vladajućoj koaliciji.
Setimo se kako je Milošević dva puta otvarao putnu deonicu Subotica–Feketić. Evo, ministarka NIP-a je otvorila deonicu puta Kragujevac–Batočina dugu 4.600 metara. Pre nje je Velimir Ilić otvorio 5.000 metara iste magistrale, a nešto je na ovom drumu u međuvremenu slavio i premijer Cvetković. Fali još samo 15 kilometara i put će biti izgrađen. I baš kao što su, da bi dovršili Skadar, Mrnjavčevići u građevinu zazidali mladu Gojkovicu, tako je magistralno bespuće blokiralo čitavo jedno selo. Za pasarelu u NIP-u nisu opredeljena sredstva. Lokalne vlasti su odlučne da problem reše, ali do svega ne bi došlo da zaostali narod nije zapeo da baš tu podigne selo.
Srećom G 17 plus menja naziv – utapa se u neku uniju. Novo ime će možda doneti i promenu suštine. Srpskoj demokratiji međutim trebaju dežurnu krivci, posebno oni dokazani koji za tako nešto imaju kapacitet, ambiciju i obraz.
Napredni klub
Čedomir Antić
[objavljeno: 08/04/2010]
Pogledaj vesti o: Jagodina
