Izvor: Politika, 26.Nov.2014, 09:44 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ućutkivanje Muharema Bazdulja
Da je Drugoj Srbiji ogledalo postavio neki Srbin, ono ne bi imalo uverljivost i snagu koju mu daje činjenica da ga „pridržava” jedan ugledni Bošnjak, koji ovde (još) nije satanizovan
Trebalo je samo dve nedelja da rasprava o liku i delu advokata Srđe Popovića preraste u salvu uvreda i diskvalifikacija Muharema Bazdulja, javni linč autora koji je tekstom u „Vremenu” pokrenuo debatu.
Bazduljeva pronicljiva analiza sadrži, između ostalog, uverljivu argumentaciju >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u prilog teze da je Popović mnogo voleo Srbe, koja ovde nije neprihvatljiva samo nacionalistima. Ali, brojni prljavi napadi iz Druge Srbije posledica su baš te činjenice – da je Bazdulj ponudio moćne argumente koji mnogim antinacionalistima zvuče sasvim prihvatljivo.
On je Drugoj Srbiji postavio ogledalo. U njemu se jasno vidi da je ona 2012. godine po prvi put dobila priliku da odluči ko će vladati Srbijom – i odabrala Srpsku naprednu stranku. Ubrzo se raspala i, rečeno severnoatlantskim žargonom, balkanizovala.
Danas se sastoji od četiri glavna dela. U prvom su oni koji se ponose što su, kako piše Bazdulj, bili „beli listići” i uspešno srušili „omraženog Borisa Tadića i njegove ’žute’”, kao i da „tri godine kasnije, ’žutih’ više nema (skoro ni na mapi)”.
Drugi deo čine angažovani intelektualci koji uporno odbijaju da se suoče s posledicama uspeha kampanje „belih listića”, u koju su se požrtvovano uključili, prvenstveno s činjenicom da su, podseća Bazdulj, de fakto odgovorni za sve što se danas dešava u Srbiji.
U trećem su novi „čekači autobusa”, akteri koji su, kao na primer Čedomir Jovanović i Predrag Sarapa, sačekali da vide koja evropska „linija” će dobiti podršku Zapada. Konačno, u četvrtom delu su autoriteti, među kojima su Sonja Liht i Borka Pavićević, koji su zaključili da „žuti” nisu bili samo manje zlo već i jedina politička snaga koja može da sprovede evropeizaciju.
Da je Drugoj Srbiji ogledalo postavio neki Srbin, ono ne bi imalo uverljivost i snagu koju mu daje činjenica da ga „pridržava” jedan ugledni Bošnjak, koji ovde (još) nije satanizovan i koga nije lako predstaviti kao navodno prikrivenog udarnika na „genocidnom projektu velike Srbije”.
Ovaj vudu je prošle nedelje pokušala da izvede Biljana Srbljanović.
Da bi Bazdulja nekako pretvorila u srboliku moralnu nakazu i čoveka koji zaslužuje mešavinu podsmeha i prezira Druge Srbije, ona tekst „Moralno nepismeni” počinje pominjući moje ime i imputirajući da smo istomišljenici. Izgovor je moj komentar „Kako je Druga Srbija postala prva”, objavljen u „Politici” povodom (ne)polemike Bazdulja i Viktora Ivančića.
Prvenstveno zbog dugačkog teksta o Latinki Perović, „majci Druge Srbije”, objavljenog u „Ninu”, u drugosrpskim medijima sam oklevetan ne samo kao spoj opasnog „ludaka” i „fašiste”, već i kao neko ko je, u zamenu za imaginarnih 5.000 evra, navodno potpisao tuđi, „policijski tekst”.
Kanonada laži je dala očekivani rezultat. Mnogi ne samo da s gađenjem odbijaju da čitaju ono što pišem, već su sumnjičavi prema svakom mediju koji objavi moj tekst. Zato Bazdulj treba nekako da postane moj „brat rođeni”, kako neistinito spinuje Vesna Pešić.
Biljani Srbljanović sam poslužio i kao alibi da Bazdulja ogadi na jedan još perfidniji i jako ružan način. Naime, u njenim očima, ja sam „konvertit”, neko ko je od saradnika uticajnih zapadnih medija, novinara kome je rado davala intervjue i izjave, postao „islednik Druge Srbije”, kako glasi jedna od floskula iz arsenala kleveta koje služe da zagluše kritičke glasove.
Ona ja ovo iskoristila kao izgovor da insinuira da smo Bazdulj i ja „dva zlonamerna ideološka istomišljenika (od kojih je bar jedan konvertit)”. Time je svojoj glavnoj publici u „građanskom” Beogradu i bošnjačkom Sarajevu podmetnula uverljivu rasističku konstrukciju koja treba da obezbedi da mnogi više nikada ne čuju ništa od onoga što Bazdulj ima da kaže.
Naime, Muharem je muslimansko ime – i čitaoci su, skoro bez izuzetka, prepoznali koga im Biljana Srbljanović sugeriše kao „prvog” u podmuklom „bar jedan konvertit”. Ona ih je navela da zaključe da je Bazdulj novi – netransparentan i samim tim mnogo opasniji – „Nemanja”, što je kršteno ime Emira Kusturice, jedne od najomraženijih ličnosti i u Drugoj Srbiji i u bošnjačkim delovima Bosne i Hercegovine.
Nažalost, deo Druge Srbije se nije odrekao šovinističke logike na kojoj se temelji kleveta da je samo „poturica gori od Turčina”. Konvertitstvo, kakvo Muharemu Bazdulju imputira Biljana Srbljanović, priziva drugosrpsku utvaru Emira Kusturice, verovanje da samo umni „posrbica” može biti gori od „genocidnog”, pravoslavljem „kontaminiranog” Srbina.
Zoran Ćirjaković
objavljeno: 26.11.2014.
