Izvor: NoviMagazin.rs, 13.Sep.2015, 10:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Momčilo Pantelić: Krize nisu u krizi
Slika beživotnog tela trogodišnjeg Sirijca, Ajlana Kurdija, na turskoj plaži, uzburkala je svet, reklo bi se po medijskom tretmanu, više od hiljada drugih izbeglica nastradalih u višestruko ustalasanom Mediteranu.
Bila je, kako je sugerisao Gardijan, još jedan dokaz da pojedinačna sudbina, pogotovu tragedija nemoćnog bića, može da podstakne više emocija od statistike o masovnoj katastrofi.
Prevladala je, najzad, saosećajnost. Mnoge, dosad rezervisane vlasti, >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << pokazuju povećanu dozu spremnosti za prihvat nezvanih gostiju, a još izrazitije rastu pokreti građanskog gostoprimstva, shodno mogućnostima, prema nevoljnicima koji pristižu sa raznih zaraćenih područja.
Nije tako svuda i u svakoj situaciji. Antiimigrantske snage su takođe u usponu. Njihova liderka u Francuskoj, Marin le Pen, kao i njihov aktuelni američki barjaktar Donald Tramp, propovedaju “samobitnost” koja u svakojakim pridošlicama vidi pretnju očuvanju “već vrlo ugroženog” nacionalnog identiteta. Oboma istovremeno rastu anketne šanse da se, na predsedničkim izborima, domognu Jelisejske palate i Bele kuće.
Ne verujem da će ni njima ni sličnima uspeti da preuzmu državna kormila. Njihov uzlet, međutim, potvrđuje da smo zabasali u vremena u kojima – samo kize nisu u krizi.
Zaređale su, kao retko kada u posthladnoratovskoj istoriji, i ne posustaju. Krenimo od Evrope: na istočnoj međi su joj se rasplamsali sukobi u Ukrajini, čiji je deo anektirala Rusija kojoj je, pod sponzorstvom SAD, zavela sankcije i na sopstvenu štetu; s juga je potresaju finansijski lomovi, poput onih u Grčkoj; iz daljine je podriva jevtina roba, zasnovana na jevtinoj radnoj snazi, iz Kine.
Istovremeno se njen bivši Istok pretvara u “novi Zapad” koji se danas, prilično protivi (kako je potvrđeno na skupu premijera Poljske, Češke, Slovačke i Mađarske) prilivu imigranata sa opstajućeg (Bliskog) istoka, a posebno kvotama za njihov prihvat. Takav pristup je u suprotnosti s dometima dva, po svet sudbonosna emigrantska poduhvata: kad su iseljenici iz Evrope stvarali “nove svetove” (Severna i Južna Amerika, Australija) i masovne bežanije, za vreme hladnog rata i neposredno posle njega, iz dotadašnje Istočne u potom pobedonosnu Zapadnu Evropu.
Srbija se, pri tom, postavila prigodno. Prisetila se svojih sunarodnika – izgnanih iz “novog susedstva” (delova raspadnute SFRJ) – i pridošlicama, malo po malo, omogućila da iz privremenog boravka ovde ponesu bolje utiske i od onih s kojima su stigli i od onih koje su stekli neposredno po rastanku s nama.
Tim povodom pojavile su se dve teorije. Po jednoj, postaćemo prihvatni centar za izbeglice, kao “čistilište” EU. Po drugoj, dobrim prihvatom migranata popravili smo izglede da ubrzamo put ka EU. Najrealnijom mi se čini treća varijanta: veza sa EU presudno zavisi od “napretka u dijalogu s Prištinom”, koji uzgredno podrazumeva i da se obema stranama vrati masa “lažnih azilanata”.
Šta će s nama, malima, i našim vezama biti odlučiće odnos snaga među velikima. Ni njima, međutim, nije sasvim jasno ni šta će sa samima sobom niti s drugima.
Amerika se s mukom prilagođava okolnostima da njena reč nije više bespogovorna u međunarodnim odnosima, kao i sa iznenađujuće spornom i skromnom ponudom za izbor budućeg predsednika. Rusija se grči pod teretom zapadnih sankcija i padom cena, vitalno joj važnih, energenata. Kina usporava razvoj i devalvira valutu u težnji da poveća smanjenu stopu rasta izvoza a da istovremeno poveća domaću potrošnju.
Kriziranje bi, mislim, moglo bitno da se smanji ako bi se postigao dogovor velikih sila o trenutno najvećem žarištu haosa – Siriji – odakle se izliva i najveća bujica izbeglica. Slutim da bi uskoro takav pakt mogli da sklope Vašington i Moskva.
U prilog takvom raspletu, govori logika obostranih interesa. Dok su Rusi pojačavali podršku vlastima u Damasku a Amerikanci njihovim protivnicima, napredovala je samo – obema silama neprijateljska teroristička gerila – tzv. Islamska država. Velika je bruka i za Belu kuću i za Kremlj ako se ispostavi da kao dve najveće vojne sile ne mogu ili neće da doakaju jednoj nevladinoj naoružanoj organizaciji (NVOO) i da uspostave red na teritoriji na kojoj imaju odlučujući, strateški uticaj.
Jedna drugoj su prethodno pomogle da se uništava sirijski arsenal za masovno uništavanje i da se sa Iranom (koji sa Rusijom podržava režim u Siriji) dogovori njegovo odricanje od pravljenja atomskih bombi u zamenu za ublažavanje međunarodnih sankcija. Sve to bi moglo da se uveže u paket (u koji bi Moskva da uveže i ublažavanje zavedenih joj sankcija povodom anektiranja dela Ukrajine) i da dovede, uz ostalo, do smanjivanja talasa izbeglica iz Sirije.
Ne dođe li do takvog ishoda, bliskoistočna kriza će se širiti. Na svekolika područja gde se velike sile ispostavljaju kao faktori koji nemaju onoliko snage, a još češće iskrene volje, da reše probleme, kao kad su ih pravili.
A onda bi put izbeglica i migranata, uz sve rizike, mogao da bude izvesniji od puta kojim se kreće svet. I to ne samo onaj iz koga su otišli nego, na svoj način, i onaj u koji su došli.
