Izvor: NoviMagazin.rs, 03.Dec.2014, 14:42 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Miša Brkić: Nepotreban populizam
Struja mora da poskupi. Sadašnja cena je „na istorijskom minimumu“ i to je neodrživo za državnu kompaniju koja proizvodi električnu energiju.
Interes države, kao vlasnika EPS-a, jeste da cena struje bude tržišna. Interes, ne samo zato što EPS deo profita treba da uplaćuje u sadašnji „liht roze“ budžet, nego zato što je obećano domaćoj javnosti i međunarodnim institucijama (MMF-u, pre svih) da će Vlada krenuti u ozbiljnu reformu javnih preduzeća, pa i EPS-a. >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << A reforma nije samo izbacivanje viška direktorskih fotelja, nego pre i iznad svega uspostavljanje poslovnog modela koji državnoj firmi omogućava da zarađuje profit.
Priče o potrebi da struja treba da bude jeftina čist su populizam.
Taj populizam koštao je EPS – šest milijardi evra izgubljene dobiti u poslednjih osam godina. Za te novce Srbija je mogla da izgradi toliko elektrana da za 50 odsto uveća instalisane kapacitete. Da ne govorimo kako bi od toga bilo mnogo i za izvoz.
Tačno je, ozbiljna i odgovorna država treba da obezbedi jeftinu struju za sirotinju.
A da li su svi kupci struje sirotinja i treba li svima njima EPS da prodaje najjeftiniju struju u Evropi.
Ne treba.
I zato struja treba da poskupi.
Naravno, ne za sve kupce. Sirotinja odmah treba da od države dobije socijalne karte. One mogu da se naprave za pola godine. S tim kartama na kraju svakog meseca sirotinja ide na šalter lokalne Elektrodistribucije, gde se kompjuterski upiše da država takvima subvencioniše električnu energiju. I oni na šalteru plate 10, 20 ili 30 odsto od realne cene.
Svi ostali?
Pa, oni plaćaju tržišnu cenu. Jer, zašto bi zaposleni kod države (koji imaju redovne i visoke zarade) plaćali nisku cenu. Zašto bi 10, 20 ili 30 odsto građana Srbije koji imaju pristojna mesečna primanja plaćali struju isto kao i nezaposleni samohrani otac sa troje dece. Zašto bi vlasnici vila na Dedinju zimi grejali bazene jeftinom strujom.
To je deo priče koji se tiče građanstva (odnosno, domaćinstava) kao jednog tržišnog segmenta, dakle kupaca struje.
Postoji još jedan veliki deo „market share“ koji kupuje struju i koji je do sada bio van domašaja rasprave o realnim cenama struje. To je industrija, odnosno privreda. Manje je važno, ali nije nebitno, zašto, na primer, splavovi na Dunavu kod hotela Jugoslavija ne plaćaju istu cenu struje kao kafići u Minhenu, ako im je već ista cena „espresa“? Kad se i taj tržišni segment uzme u obzir, onda postaje važno još jedno pitanje –treba li uspešne kompanije da plaćaju istu cenu kilovata kao „gubitnici tranzicije“ koji primaju minimalnu najamninu? Mnoge kompanije imaju brojne olakšice i subvencije i u Srbiji posluju sa pristojnim profitom. Niska cena električne energije omogućava im da zarade i ekstraprofit koji obično iznesu iz zemlje.
Dobro je kad privreda radi i zarađuje, još bolje kad ima ekstraprofit.
Ali, zašto se i država kao vlasnik preduzeća ne bi tako ponašala.
Da li je prodavanje jeftine struje neodgovorno ponašanje države kao vlasnika EPS-a prema nacionalnim resursima (električnoj energiji, na primer)? Jeste. Da li to treba dalje tolerisati? Pa, ne bi trebalo. Dakle, struja treba da poskupi.
Odmah.
