Izvor: NoviMagazin.rs, 05.Jan.2015, 12:40 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mijat Lakićević: Đavo u detalju
U životu su, kaže legenda, samo dve stvari sigurne. Prva je da mora da se umre, a druga da mora da se plati porez.
Istina je, a ne legenda, da je u zloglasni ubica Al Kapone pao na poreskim knjigama.
Da li zato, ili iz nekog drugog razloga, nije ni bitno, tek kao da i direktor Poreske Uprave Srbije Marko Marinković u svakom privredniku vidi po jednog (malog) Al Kaponea. Pardon – ne baš u svakom. Ako je reč o privrednicima koji vode državne firme, onda oni imaju >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << statusni (poreski) popust.
U (pred)novogodišnjem razgovoru za jedan nedeljnik (nećemo vam reći koji, jer čim bismo vam rekli odmah biste se setili, da parafraziramo autora poznate KBJM poeme) insistirajući na „nultoj toleranciji“ za poreske neplatiše, Marinković je rekao da ona ipak neće biti primenjivana na sve i svakoga, jer „kod javnih preduzeća koja su poreski dužnici morate biti oprezni“. Kao primer direktor PUS-a je naveo vodovod: „Mi bismo teoretski, na primer, mogli zbog poreskog duga da blokiramo račun nekog vodovoda, ali onda on ne bi mogao da kupi hlor za prečišćavanje vode, što bi moglo da dovede do epidemije. Zato tražimo adekvatne načine za prevazilaženje ovih problema“.
U istom razgovoru, međutim, Marinković nije pokazao ni približan stepen sućuti za jedno privatno preduzeće, pa uz to još i novine – Kikindske, koje su blokirane bez pardona. U tom je (provincijskom) slučaju – koji je, eto, dospeo i do prestoničkih medija – „prvi poreznik“ Srbije bio sasvim tvrda srca pa je rekao kako je poreski dug utvrđen u iznosu tom i tom – do u dinar je naveo sumu – i da dug mora da se plati. I tačka.
Samo – da li je trovanje vodo(vodo)m opasnije od trovanja štampom? Možda nekome pitanje izgleda kao deplasirano? Zar nije još u svežem sećanju većine vreme kada su sredstva masovnog opštenja izazvala trovanje koje nas je koštalo, bukvalno, miliona što uništenih, što upropašćenih, što trajno oštećenih ljudskih života (da druge štete ne računamo). Doduše, mediji su tu uglavnom poslužili kao prenosni mehanizam, ali zar i vodovodne cevi nisu manje-više to isto.
Nije, međutim, svrha ovog teksta da raspreda društveni značaj medija. Bila je ovo zapravo samo jedna mala pokazna vežba kako se država odnosi prema privatnom sektoru. Marinković je, naime, iz jedne važne državne službe, mada javno ne tako eksponirane, došao u drugu državnu službu koja je u najtešnjem kontaktu sa građanima, bilo kao pravnim, bilo kao fizičkim licima. I Marinković zapravo pokazuje i primenjuje ono što je naučio, a što čini srž odnosa ovdašnje države, s jedne strane prema sebi samoj, tj. prema državnim institucijama i činovnicima, a sa druge prema građanima i njihovim kolektivitetima. U korist prvih i na štetu drugih, nedvojbeno.
Ako se nekome čini da se iz „sitnih detalja“ ne mogu izvlačiti tako krupni zaključci, neka se priseti narodne mudrosti: đavo je u detalju.
