Izvor: Politika, 26.Nov.2014, 09:39 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Koja igra se igra?
Rusiji i Putinu je sa ukrajinskom krizom u lice bačena rukavica koju oni naprosto nisu mogli ignorisati. Kako je do toga došlo, drugo je pitanje
Ginter Gras je samo jedan u nizu više nego ozbiljnih ljudi koji su prethodnih dana i meseci objavili da je „Treći svetski rat već počeo”. Poneko se malo ogradi i ublaži, pa doda „skoro” ili „delimično” (kao što je to nedavno učinio papa Franja), dok poneko malo pojača i dramatizuje, ne bi li se efektom šoka zaustavio >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << razvoj događaja koji samo što se nije otrgao kontroli. Ali suština je tu.
Čak i u najblažoj interpretaciji, nema sumnje da je tzv. globalni mir - a ta sintagma nipošto ne označava stvarni „svetski mir”, već samo odsustvo „svetskog rata” - na najtežem iskušenju još od kubanske krize i Korejskog rata. I sada za tu konstataciju uopšte nije potrebno mnogo pameti, već samo malo zdravog razuma i mozak neispran ideologijom „vrlog novog sveta”.
Ali pre svega pet-šest meseci, još tamo na početku ukrajinskog sukoba, jedan prijatelj, inače vrhunski intelektualac i profesor društvenih nauka, malo u šali, ali i pomalo prekorno pitao me je: „Kako možeš da se baviš tim ukrajinskim glupostima i tako pomno ih pratiš, kad će se to ionako srediti i smiriti za nekoliko nedelja”?
Nije se smirilo. Bojim se, i neće. Ali me je ta anegdota podsetila kako čovečanstvo i pojedinci, bez obzira na uznapredovalo obrazovanje, naučna dostignuća i tehnička pomagala, veoma slabo predviđaju budućnost i, poput gusaka u magli, najčešće prosto srljaju u svoju i opštu pogibelj. Tako je bilo i 1914. i 1939. Kao i mnogo puta ranije. Ne kažem da je katastrofa neizbežna. Daleko od toga da se ne čuju glasovi razuma i da nema iskrenih pokušaja da se stvar zaustavi i tok preokrene. Ali inercija je moćna sila i konflikt je uvek mnogo lakše otpočeti nego ga okončati.
No, čak i iskreni pokušaji da se kriza zaustavi ne mogu biti uspešni ukoliko se tačno ne detektuju njeni uzroci. Ne toliko zbog toga da bi se utvrdilo „ko je kriv”, nego da bi se, eventualno, na taj način bolje sagledao i eventualno otklonio koren problema.
Rusiji i Putinu je sa ukrajinskom krizom u lice bačena rukavica koju oni naprosto nisu mogli ignorisati. Kako je do toga došlo, drugo je pitanje. (U svakom slučaju, da je Putin bar upola onakav kakvim ga na Zapadu predstavljaju, dobar deo moskovskog političkog, ekonomskog i obaveštajnog establišmenta zbog tog ukrajinskog propusta dobio bi priliku da besplatno upozna čari dalekog Sibira.)
Kad već nije na vreme reagovala, kad joj se već „dogodio” Majdan i smena vlasti u Kijevu, Moskva se našla pred dilemom da li da pristane na ulogu trećerazredne sile, čiji interesi se ne zarezuju čak ni u njenom najbližem okruženju („zarubežju“), ili da pruži dozirani otpor, uz svest da za veliki sukob – još uvek – nije dovoljno ni ekonomski ni psihološki spremna.
„Rusija je izgleda dobra samo kada je slaba i kada ne brine o svojim sunarodnicima i svojim nacionalnim interesima”, gorko je ovih dana primetio Putin. Dok, s druge strane, „čim Rusija stane na svoje noge, postane jača i pretenduje da brani svoje interese van svoje teritorije, mišljenje o njoj i o njenim liderima se promeni u tren oka”. Tako je i Putin gotovo preko noći od medijske atrakcije, pa i heroja nekih zapadnih konzervativnih krugova (iznerviranih „mekim” liberalom Obamom) postao „krvavi diktator” i „tiranin”, „novi Hitler” i „ruski kasapin”.
Pošto ipak više verujem u teoriju haosa nego u teoriju zavere (mada su život i istorija uvek satkani i od jednog i od drugog), dopuštam mogućnost da ni sa druge, zapadne strane – barem ne kod svih aktera – nije bio u pitanju pakleni plan da se Rusija istera na čistinu i zaustavi njen očigledan ekonomski i politički uspon. Ali ukoliko zaista nije bilo tog plana i namere, ukoliko je „samo” reč o bahatosti i inerciji hladnoratovskih pobednika, onda je Putinova, zapravo, odmerena reakcija koja je pokazivala volju da se – nakon Krima – koplja spuste i potraži zajedničko i kompromisno rešenje za Ukrajinu, morala biti povod za hitno preispitivanje zapadnog kursa, a ne za dodatne pritiske i sankcije.
Uprkos razumnim glasovima ljudi poput Henrija Kisindžera ili Džordža Fridmana, a kojima je vrlo teško otpisati političku pamet ili pripisati „rusofiliju”, Zapad će po svemu sudeći ipak izabrati dalju konfrontaciju.
A gde smo tu mi? Uglavnom nigde, gde nam je i mesto. (Aktuelno laviranje i kolebanje vlasti oko „Južnog toka”, kao i priznanje teritorijalnog integriteta Ukrajine, „sa Krimom”, uz istovremeno paradiranje sa i pred Putinom, to najbolje pokazuju.) Propustivši priliku da (p)ostanemo makar i mali, ali dostojanstveni subjekt svetske politike, bićemo, nažalost, samo objekt oko koga se oni veliki svađaju, trguju ili dogovaraju. Neko će reći da je to oduvek bila sudbina malih. Ali ne, nije uvek tako bilo. I nije ni sada moralo tako biti.
Đorđe Vukadinović
objavljeno: 26.11.2014.
