Izvor: Vostok.rs, 09.Nov.2011, 20:36 (ažurirano 02.Apr.2020.)
SAD prekrajaju Centralnu Aziju
09.11.2011. -
Centralno-azijska turneja državnog sekretara SAD Hilari Klinton krajem oktobra ostavlja vrlo jak utisak da Amerikanci nameravaju da iz korena prekroje geopolitički prostor regiona. Zato konfiguracija tog regiona na kraju može da postane potpuno drugačija od one kakva je bila posle raspada SSSR, tako da će Rusija imati posla sa potpuno novom geopolitičkom stvarnošću.
O ciljevima posete >> Pročitaj celu vest na sajtu Vostok.rs << H.Klinton govori sama geografija te posete. Američki državni sekretar, gospođa Klinton, posetila je Pakistan, Avganistan, Tadžikistan i Uzbekistan. Uzbekistan i Tadžikistan, koji se graniče sa Avganistanom, predstavljaju teritoriju tranzita vojske i naoružanja SAD i NATO prema Avganistanu takozvanom Severnom dostupnom mrežom (NorthernDistributionNetwork- NDN). Na toj maršruti je posebno važan Uzbekistan: prema ocenama nekih američkih činovnika preko te zemlje trenutno prelazi više od 90% NATO tereta za Avganistan. Po svemu sudeći, nesporazumi između SAD i Uzbekistana koji su se pojavili posle gušenja nemira u Andižanu (maj 2005.) su prevaziđeni. Za Vašington Severna dostupna mreža ima veću važnost od ograničenih mogućnosti prebacivanja jedinica i naoružanja u Avganistan preko Južne mreže za isporuke, kroz Pakistan.
Tendencija poboljšanja odnosa između Uzbekistana i Zapada je primetna, ako ne od ranije, ono od pre dve godine, a ujesen 2011. je postala baš osetna. Aktiviranje kontakta između Vašingtona i Taškenta se dešavalo preko očiglednog hlađenja odnosa Uzbekistana i Rusije. U proleće i leto su u Taškent učestale američke delegacije koje su dolazile u ime Stejt departmenta SAD, Kongresa, Bele kuće, kao i gosti iz Velike Britanije. Rezultat je očigledan: početkom jeseni su u punoj meri obnovljeni odnosi Uzbekistana sa Zapadom, koji su bili smanjeni šest godina pre toga"
22.09.2011. Kongres SAD je doneo odluku da ograničenja u vezi sa davanjem vojne pomoći Uzbekistanu, uvedena 2004. godine, budu ukinuta. U Vašingtonu kažu da je ta odluka izazvana potrebom da se obezbedi bezbednost Severne dostupne mreže. Još ranije, u oktobru 2009. Evropska unija je ukinula sankcije koje su bile uvedene Uzbekistanu, a odnosile su se na isporuke oružja.
28.09. je došlo do telefonskog razgovora između predsednika Uzbekistana i SAD, posle koga su oni izjavili da postoji plan da se „otvoren i sveobuhvatan politički dijalog" nastavi, kao i zainteresovanost za dalje povećanje partnerstva „na principima uzajamnog poštovanja". B.Obama je I.Karimovu izrazio priznanje za učešće u „regulisanju avganistanskog problema" i za pružanje pomoći Avganistanu u „mirnoj obnovi zemlje" i pri tom podvukao ključni značaj republike za „obezbeđenje stabilnosti i bezbednosti regiona". Osim toga, predsednici su se dogovorili o aktiviranju trgovinsko-ekonomske saradnje i „sređivanju dijaloga među građanskim društvima."
Dvodnevna poseta Hilari Klinton Taškentu se nije završila potpisivanjem dokumenata. Osim pregovora sa predsednikom Uzbekistana državni sekretar SAD je posetila Zdravstveni centar za žene, otvorila zajedničko preduzeće «GeneralMotorsPowertrainUzbekistan»za proizvodnju motora i srela se sa lokalnim zaštitnicima prava. Koristi od poslednjeg susreta, po priznanju jednog člana američke delegacije, bilo je malo, ali to nije ni bitno: tema demokratije i ljudskih prava je u odnosima između Vašingtona i Taškenta otišla daleko u zadnji plan.
Glavna tema pregovora Hilari Klinton u Taškentu je bila vojna i ekonomska saradnja, fokusirana na Avganistan. Uoči predviđenog za 2014. godinu delimičnog izvođenja američke vojske iz Avganistana SAD formiraju oslonce na putu izvođenja vojske. Ukoliko Pentagon za taj put uzme u obzir komunikacije Severne dostupne mreže, treba da podsetimo, da na tri grane tog puta, navedena transportno-logistička mreža zahvata teritorije devet zemalja bivšeg SSSR-a – Uzbekistan, Tadžikistan, Kirgiziju, Kazahstan, Rusku Federaciju, Azerbajdžan, Gruziju, Ukrajinu i Latviju. Pri tom, prema mišljenju analitičara, Amerikanci uopšte ne nameravaju da posle 2014. godine skroz napuste Centralno-Azijski region. „SAD se intenzivno pripremaju za period koji će nastati posle završetka aktivnih vojnih dejstava uz učešće NATO na Hindukušu," - kaže nemački ekspert za Centralnu Aziju Ginter Knabe.
Analitičari ne veruju da SAD nemaju planove za formiranje vojnih baza u Uzbekistanu i/ili Tadžikistanu. Prema rečima tog istog Gintera Knabea, „SAD imaju izražen interes za to, da dobiju vojnu bazu u Uzbekistanu ili, u najgorem slučaju, pravo na preletanje i prizemljenje vojnih aviona." Hilari Klinton je, prema mišljenju nemačkog eksperta, u toku pregovora sa predsednicima Uzbekistana i Tadžikistana, pokušavala da nađe prihvatljivo rešenje za taj problem. Isto mišljenje je u intervjuu „Nezavisimoj gazeti" izrekao poznati stručnjak za Centralnu Aziju Aleksandar Knjazjev. Po njegovom mišljenju, strateški cilj politike SAD predstavlja stvaranje mreže svojih vojnih objekata u zemljama regiona, pomoću kojih oni mogu da „drže" Rusiju, Kinu i Iran.
U američkom projektu Uzbekistan i Tadžikistan treba da se izdvoje iz ostalog dela post-sovjetske Centralne Azije i da zajedno sa Avganistanom i Pakistanom formiraju jedinstven geopolitički rejon u interesu, kako se tvrdi, probijanja novog „puta Svile"" Neki vrlo bitni elementi infrastrukture tog puta već su sagrađeni, na primer 80-kilometarska železnička pruga Mazari – Šarif – Termez. Termez predstavlja strateški najvažnije železničko čvorište na uzbekistansko-avganistanskoj granici; najveći deo naoružanja, vojne tehnike, imovine i vojnih jedinica koji idu Severnom mrežom prema Avganistanu, idu upravo kroz Termez; tu je, takođe, postavljena i nemačka vojna baza.
Ovaploćenje ideje novog „puta Svile" će dovesti do kardinalnog geopolitičkog pomeraja u južnom delu Zajednice Nezavisnih država i do preorijentacije država koje se tu nalaze prema drugim centrima moći. Faktički – taj proces se već ostvaruje. Turkmenija, na primer, u slučaju realizacije „Nabuka" i širenja kineskog gasovoda ekonomski će biti orijentisan na KNR i EU, a ne na Rusiju, kao ranije. Takva preorijentacija nije isključena ni za druge zemlje regiona, pri čemu se konkurencija za uticaj na njih širi između Zapada (SAD/EU) i Kine, uz isključenje Rusije kao aktivnog igrača. U tom slučaju će baze SAD obezbediti i vojno prisustvo NATO, i ekonomske interese zapadnih transnacionalnih kompanija u Centralnoj Aziji.
Aleksandar Šustov,
Izvor: Fond Strategičeskoй Kulьturы, fondsk.ru
