Izvor: B92, 30.Okt.2010, 13:50 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Čitanje pod prismotrom
Amazon svim kupcima njegovih digitalnih izdanja stavlja na uvid „popularna podvlačenja”, čineći time lični doživljaj teksta javnim.
Milan Mišić, Izvor: Politika
Kupac digitalnog izdanja neke knjige koju je izdala najveća internet-knjižara (i najveća virtuelna robna kuća) Amazon, odnedavno je, čitajući na Kindle čitaču kupljenom u istoj radnji, u prilici da otkrije nešto što je izvesno i pre znao: da su to sočinjenije pročitali >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << i mnogi pre njega. Ali je sigurno iznenađen kad se uveri da je ono što se njima u procesu čitanja dopalo, što su čitajući podvukli (stara navika iz Gutenbergove galaksije) – stavljeno i njemu na uvid.
Čitanje novokupljene knjige tako je pretvoreno u doživljaj čitanja knjige koja je već bila u nečijim rukama. Jer podvlačenje je duboko lični čin: individualno poimanje važnosti nekog pasaža, neke piščeve misli, dosetke, način da se nešto važno obeleži za ponovno čitanje. U svakom slučaju nije u pitanju ništa na šta je pažnju hteo da skrene autor. Podvlačenje je intimni odnos čitaoca prema tekstu koji otkriva njegove trenutne preokupacije, sklonosti, sistem vrednosti.
Čitanje nečega što su podvukli drugi zato menja sam doživljaj određene knjige, remeti onaj lični mehanizam asocijacija, diktira doživljaj. Sugerira da ono što je važno drugima, mora da bude važno i nama... Kao da se čita nešto što su drugi nekako – oskrnavili.
Sve ovo gorenavedeno su prvi utisci i prve reakcije na novi učinak tehnologije koja, kako je sve očiglednije, upravo postiže jedan definitivni pomak kad je reč o osnovnom činu kulture, čitanju. Tek sada se otkriva da takozvani elektronski readeri, sprave sa ekranom u čije čipove može da se smesti i biblioteka od hiljadu knjiga, koje su teške samo nekoliko stotina grama i mogu da se stave u džep, da se čitaju u javnom prevozu, u čekaonicama, na plaži, uveče u krevetu pred spavanje – ne samo još jedan medij, nego, što je još pre pola veka konstatovao legendarni Maršal Makluan – i, samo po sebi, poruka.
Amazon je „popularna podvlačenja” uveo u želji da isprednjači pred konkurencijom koja je sve oštrija. Mehanizam je jednostavan: knjige se samo jednim klikom (od momenta kada na Amazonu otvorite sopstveni račun i deponujete broj kreditne kartice) kupuju i spremne su za čitanje u roku od jednog minuta, zahvaljujući tome što je „kindl” (i svaki drugi reader) stalno u bežičnoj vezi sa virtuelnom prodavnicom. Ta veza, međutim, kako je pokazao Amazon, može da posluži i da se čitaocu – stalno gleda preko ramena i evidentiraju njegove reakcije na tekst, oličene u podvlačenju.
Evo, uostalom, kako to objašnjava sam Amazon:
„Način na koji ovo radi je jednostavan. Dok čita Kindle elektronsku knjigu, čitalac naiđe na pasaž koji mu se čini zanimljivijim od okolnih reči ili ideja. Čitalac onda primeni elektronski ekvivalenat podvlačenja teksta koji mu se dopao. Kompjuteri Amazona prate koliko čitalaca je podvuklo isti pasaž, i kad se dostigne izvestan nivo, dotični tekst postaje automatski podvučen na svim Kindle kopijama te knjige, skrećući pažnju na to drugim čitaocima tog dela.”
Ta opcija, doduše, može da se isključi, ali većina se ne bakće podešavanjima uređaja, mimo onoga što je za prosečnog čitaoca fabrički već podešeno. A tu je zatim i radoznalost koja podstiče da se vidi šta su to drugi podvukli, šta im se dopalo. Tehnologija tako, zbrajajući lične doživljaje, čin čitanja čini kolektivnim.
Time se, može se reći, menja i ono što je donedavno podrazumevao čin čitanja knjige: sate i sate usamljenosti i uronjenosti u priču, poistovećivanje sa njenim junacima, sa svetom ideja koji je stvorio pisac. Čitanje koje je „pod prismotrom” postaje čin učestvovanja u nečem grupnom, što možda podrazumeva i izvesne promene same definicije kulture.
Ali, sudeći po polemikama koje su se u sajber-prostoru rasplamsale ovim povodom, možda je žal za starim suvišan: nije li novi način čitanja uzbudljiviji od starog? U jednom tekstu u NY Timesu ovaj novitet je podržan kao dobra stvar, jer „povećava brzinu kojom možemo da pratimo nove ideje ili otkrivamo nove perspektive nekog problema. Mi smo zbog toga marginalno manje usredsređeni, ali višestruko povezaniji. To je trampa kojom bi svi trebalo da budemo zadovoljni”.
Po drugima, „grupno razmišljanje” ipak nije ono što nam je potrebno, ono individualno je još dobra stvar. Ono što podvučemo, trebalo bi da ostane samo dokaz o našoj reakciji na ono što nam se dopalo, podsetnik za kasnije o našem raspoloženju u tom trenutku. Ako bismo se svi priklanjali onome što „mudrost gomile” proglasi za popularno, nećemo li time izgubiti svoju individualnost, pa i sopstvenu ličnost?
Moguće su i orvelovske asocijacije. Šta ako bi vlasti, sa ili bez sudskog naloga, želele da zavire u ono što smo čitali, da otkriju šta nam se dopalo, o čemu smo u određenom momentu razmišljali (kompjuteri generalno beleže i pamte sve)?
Ili je izlaz da oni kojima se ovaj novitet ne sviđa – ne čitaju knjige u digitalnom formatu, na čitačima na struju. Da ostanu verni dobrom starom Gutenbergu, odnosno „knjigama posečenog drveća” (od kojeg je napravljen papir na kojem su odštampane), što bi rekli oni „ekološki svesni”.
P.S. Pošto ni Amazon ni Kindle nisu kod nas još pustili korene, kako izgleda i šta donosi „popularno podvlačenje” može se videti na adresi: www.kindle.amazon.com/popular.higlights
