Izvor: 025info.rs, 04.Feb.2015, 12:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Slike sećanja Alise Salopek: Nastavnik Milijaš
Nedavno sam sa majkom i sestrom prolazila somborskim "glavnjakom". I dok smo gledale u promene, koje su nastale tokom našeg izbivanja iz tog grada, naletele smo na nastavnika Milijaša. Išao je sam, gurajući biciklo.
"Dobar dan, nastavniče!" – javila mu se prvo sestra a zatim i nas dve.
Nastavnik je koji tren zaćutao, otpozdravio, pa opet na tren zaćutao. Kao da je prebirao po sećanjima ko smo. Onda je pogledao u našu majku i setio nas se. Mi smo se promenile, >> Pročitaj celu vest na sajtu 025info.rs << rekao nam je, ali majku je zapamtio.
Naravno da smo se promenile. Tolike su godine prošle. Davno je bio period osnovne škole. Sada je i on u penziji. Fizičko je u sonćanskoj osnovnoj školi predavao uglavnom samo dečacima, i verovatno se nas devojčica manje seća.
"Je l' se sećate..." - počela je moja sestra, - "Kad sam jednom na času fizičkog pala i polomila ruku? Plakala sam od bolova, a niko se od drugova nije snašao kako da mi pomogne, vi ste me uzeli i odneli u ambulantu."
"Ne sećam se." – rekao je nastavnik.
"Ali ja se sećam!" – odgovorila je sestra, - "To se ne zaboravlja!"
Videh kako su mu oči zasijale. Onim sjajem koji sam često viđala u očima starijih profesora, punih životnog iskustva, kad od svojih učenika čuju da ih po nečemu pamte.
"Drago mi je da to čujem." – govorio je, i nastavljao da se izvinjava što se tog događaja ne seća.
Još nekoliko minuta stajasmo na "glavnjaku" sa njim u priči gde smo, koga imamo i kuda nas je životni put odveo. Potom je rekao da mu je drago što nas je video i da mu je srce puno, znajući da ga se učenici još uvek sećaju. Rastali smo se uz reči da žuri na sahranu jednom starom prijatelju.
"Ja sad idem njima, a valjda će neko i meni doći." – rekao je.
Onaj sjaj u njegovim očima postao je još sjajniji. Još suzniji.
