Izvor: BKTV News, 27.Mar.2017, 13:53 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pajkićologija: Kinoteka danas
Pre nekoliko decenija, pokojni Nebojša Đukelić je apgrejdovao tekući kinotečki bilten do filmskog časopisa koji je prizivajući kult magazina, "Film danas", nazvao istim imenom.
I sam izvorni, "Film danas" oko kojeg su se okupljali nadolazeći protagonisti srpskog autorskog talasa, Sasa Petrović, Žika Pavlović i Dušan Makavejev pa onda Branko Vučićević, Brana Obradović, Mića Milošević, Raša Popov i mnogi drugi i mlađi i stariji, nastao je u nedrima Kinoteke, >> Pročitaj celu vest na sajtu BKTV News << u Kosovskoj gde su se, u dvorani, u podrumu ispod kuhinje hotela Union sastajali sineasti raspoloženi da pod inspiracijom sovjetskog revolucionarnog filma u prevratničkoj atmosferi "francuskog novog talasa", preporode srpsku i uopšte jugoslovensku kinematografiju.
Tretirajući svoj "Film danas" kao srpske "Kaje di sinema", mada će njihov saputnik, potonji semiolog, Dr Dušan Stojanović, u ondašnjem Institutu za film, voditi sam svoje, "Filmske sveske", oni su časopis tretirali kao poligon ili još bolje barikadu za revolucioni udar koji je posle i usledio.
Za razliku od njih Đukelić je nastupio veoma skromno bez naročitog predumišljaja, prilično usamljeno i njegov se "Film danas" brzo ugasio, ali varirajući taj naziv, sarajevski štićenik braće Stojanović, Velje i Nikole, entuzijastički gura svoj JU film danas pokušavajući, uprkos marginalnom statusu, da bude meritoran u kompletnom jugoslovenskom prostoru.
Jugoslavija je nestajala, a njegov se Ju magazin održavao kano klisurina sve dokle siroti Franić nije preminuo. On je u tom svom magazinu, poput Don Kihota, jurišao na američki film i svaki oblik populizma držeći se nekih simplifikovanih i sasvim raštimovanih autorskih žica. Ali, naspram njegovog kritičarskog manirizma koji je izgubio uporište nakon sukoba sa autorskim emiratom, pa tako i bilo kakav smisao, Franićev prenos entuzijazma na grupu niških filmofila, čiji su predvodnici Srđan Savić i Dejan Dabić, od velikog je kulturološkog značaja jer su oni, u senci baldahina niškog glumačkog festivala, pokrenuli, pod očiglednim uticajem sarajevskog časopisa, "Sineast", čiji je alfa i omega bio Franićev guru, Nikola Stojanović, jedno od najdugovečnijih filmskih glasila, lepo smišljenog naziva, "Filaž".
I to je bio do pre tri meseca jedini primer filmske periodike na hartiji, u ovoj Srbiji u kojoj živimo, danas. U toj Srbiji, danas, bez filma, uglavnom, agilni direktor Jugoslovenske kinoteke, usred Beograda, Jugoslav Pantelić, sa kinotečkom gardom, gospodom, Erdeljanović, Vujović, Bekvalac, itd. takorekuć prekaljenim filmskim specijalcima, pokreće još jedan filmski časopis podižući ga iz dugogodišnjeg biltena koji se prevashodno držao prezentacije bioskopskog programa u obe dvorane Kinoteke.
E, sada, kako bioskop i kult kinoteke više nije podrumskog karaktera, više filmofile ne može da ometa zvuk pranja sudova u hotelskoj kantini, pošto Kinoteka poseduje velelepnu zgradu u Uzun Mirkovoj, čija pozicija i ambijent asociraju srodne ustanove po njujorškim avenijama, Jugoslav se potrudio, sa ekipom grafičkih umetnika (Vuk Popadić, Miroslava Vuković) da časopisu da štrih arti-magazina u kojem se harmonično pretapa filmu neophodni "old fešn tač" sa savremenim dizajnerskim tokovima.
Iako se nikada ne sme da previđa činjenica da je film, uprkos ranim nemim koracima, prevashodno audio - vizuelni medijum, ipak on nedri jednu duboku skoro pa oniričku dimenziju ikoničkog fetišizma. Stoga je, zapravo, izgled časopisa u krajnjoj, inicijacijskoj liniji, bitniji od njegovog tekstualnog aspekta.
Suština, misija filmskog časopisa je u tome da svojim ekskluzivnim, elitističkim izgledom, privuče ideji filma one mlade ljude koji poseduju senzibilitet otporan i alergičan na stvarnosnu kloaku koja ih okružuje. Njima časopis svojom lepotom treba da bude propedeutika za dveri Kinoteke kroz koje treba da zaneseni uđu izdižući se iz opskurne stvarnosti i zatim uz treperavu svetlost kino-projektora usmere svoje emocije prema silver skrinu.
A, onda, jednoga dana da, kao Francuzi, Srbi, Nemci, Poljaci ili Mađari, šezdesetih na sedamdesete, kako kada, kako koji narod, započnu zažareno da pišu o tome šta vole i šta ne vole dokle ne počnu da prave svoje autorske filmove, ma kakvu oni formu budu tada posedovali. Do tada, Jugoslav, Saša Erdeljanović i saradnici imaju odgovornost da im kroz časopis, arhiv i bioskop otkriju sve tajne kojim vladaju, bez čijeg apsolviranja nema filmske budućnosti, ni danas ni ovde ni sutra ni bilo gde, od Hong Konga do Bulevara sumraka.
Pajkićologija: I iznad Roka ima Rol
