Izvor: Politika, 16.Feb.2011, 01:09 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Debeljuca i tačka kom
Vojvođanin Ivan Ćosić teško je mogao da odoli salaškim specijalitetima dok nije počeo da vodi dnevnik dijete na blogu www.debeljuca.com
Vojvođanin Ivan Ćosić, genetski predodređen za uživanje u hrani, teško je mogao da odoli bogatoj trpezi i salaškim specijalitetima. Kada je otkopčao poslednje dugme na najvećim pantalonama, nije bilo druge nego da „probuši kašiku”. Dnevnik njegove dijete na blogu www.debeljuca.com časopis „PC Press” nedavno je proglasio >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << za jedan od najboljih u 2010. godini, a sajt www.trcanje.com imenovao ga je za najmotivatora u prethodnoj godini. Prikupio je hiljadu fanova na Fejsbuku i sedam hiljada posetilaca na sajtu mesečno...
– Pre samo godinu dana po ceo dan sam sedeo za kompjuterom, gojio se i zarađivao taman onoliko koliko mi treba od prvog do prvog. Bio sam čovek koji jedva ode na posao, a onda jedva čeka da se vrati kući, moli boga da ga niko ne zove, i mrzi ga da bilo šta radi. A sada mi je dan kratak za sve što želim da postignem. I dalje volim da jedem, samo se kontrolišem, i shvatam da nije sve u hrani – kaže nam Ćosić dok ispija espreso zaslađen „natrenom”.
I dok su dušebrižnici i neverne Tome coktali i odmahivali glavom, tridesetogodišnji Ćosić, težak 129 kilograma (na 175 cm visine), disciplinovano je išao u nabavku, razmenjivao recepte i merio hranu, kao i centimetre u struku i kukovima. Do tada je držao samo „mocart dijetu” po principu „jedeš sve sem ’mocart kugli’”, a potom se odlučio za savete nutricioniste, a ne za preparate i instant dijete.
– Ima mnogo sajtova koji preporučuju šta treba jesti, ali niko nije napisao kako to izgleda u praksi. Svi znamo da ne treba jesti slatkiše, ali hajde da negde pročitamo kako je nekome to i uspelo. Nutricionisti kažu da treba doručkovati, ali šta to stvarno znači za običnog čoveka. Ja sam izneo svoje iskustvo, i napisao šta meni nedostaje u dijetalnoj „cezar salati”, ili kako preživeti mesec u kojem se slave u nedogled ređaju jedna za drugom. Želeo sam da ljudima kažem da ne postoji magični štapić – kaže ovaj bivši buca koji je za šest meseci skinuo 40 kilograma.
U nastavku nam približava razmišljanja gojaznog čoveka:
– Gojazni ljudi nisu gubitnici. Oni moraju više da se trude da se dopadnu. Moja prijateljica kaže da voli debele ljude jer oni imaju odličan smisao za humor a njima je to samo zamena i kompenzacija za ono što nemaju. Sve će vam obećati da bi dobili vašu ljubav. Sećam se kada sam ranije izlazio, razmišljao sam u koji deo grada idem, i šta bih tamo mogao da jedem... A posezanje za hranom bio mi je samo kompulzivni nagon koji proizvodi osećaj lažne sreće. Na hranu možete da se navučete kao na drogu. Ali, svaka gojazna osoba ima dovoljno snage da se izbori sa tim samo je pitanje da li želi – smatra Ćosić.
On kaže da mu je žao što sve ovo nije uradio ranije, i što je izgubio vreme na frustracije. Sada ima energije na pretek i ništa mu nije teško.
– Bitna je podrška okoline da vas ne „vabi” na hranu. Bilo me je i blam da odustanem, jer nisam hteo da pred čitaocima bloga ispadnem slabić. Drugo, unapred platio sam doktorki, ako bih odustao, bile bi to bačene pare. U periodima krize doktorka je zvala nekoliko debeljuca, neke na početku, neke na kraju puta, i razgovarali smo sa čime se susrećemo. Nekome od nas je teško da počne, nekome da finišira, a neko ne zna gde je kraj puta. Najteže je održati postignuto. Telo pamti težinu...
Ćosić kaže da svi znamo pravila ali ih ne primenjujemo. Ne jedemo do pet po podne pa onda spojimo tri obroka u jedan. Nemamo kult zdrave hrane. Život je brz, jede se s nogu.
– Svaka sedma osoba na planeti je gojazna. Ako izračunate dobićete da ima blizu milijardu gojaznih i milijardu gladnih, i da su prvi put gojazni u situaciji da budu brojniji od gladnih. I da je svaki četvrti Amerikanac odbijen iz vojske zbog gojaznosti. I da ljudi koji danas odrastaju imaju više izgleda da žive kraće od svojih roditelja zbog načina na koji se hrane. Zato je glavno da promenimo sistem. Kompanije imaju pad efikasnosti zaposlenih zbog gojaznosti, ali će pre platiti njihova bolovanja, nego otvoriti menzu sa kvalitetnom hranom...
Tako apeluje Ivan Ćosić, koga prijatelji i dalje zovu debeljuca. Njegov blog postojaće sve dok ljudima bude potrebna motivacija, a uskoro će izaći i njegova knjiga pod nazivom „Sve je u glavi”.
– Pre sam burmu navrtao na prst kao šraf, a danas mi spada. Nekada sam ulazio u prodavnicu odeće i pitao šta imaju najveće, a sada kada mi prodavačica savetuje „to vam je veliko”, ja samo kažem: „Molim? Ponovite to još koji put”.
Mirjana Sretenović
objavljeno: 16.02.2011.
