Izvor: Blic, 26.Jun.2011, 01:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ratnička kafa
Čuveno je obećanje Franje Tuđmana kako će popiti kavu – ili, možda, kavicu – u Kninu. Bili bismo u iskušenju da kažemo kako je to obećanje i ispunio, samo da stvari stoje tako jednostavno.
U ratovima devedesetih bilo je još sličnih, mada i sasvim neispunjenih obećanja. Nedavno, u nekim svojim uspomenama, jedan hrvatski general priča kako je, tokom hrvatske ofanzive na Banja Luku, razgovarao sa srpskim generalom, inače svojim kolegom iz JNA, i rekao mu, pristavi >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << kavu, evo nas za tri dana.
Priča se kako je, za vreme srpsko-crnogorske ofanzive na Dubrovnik, koja se tada valjda krstila kao jugoslovenska, nekakvu kafu, garantovano ovaj oblik reči sa "f” a ne "v”, na Stradunu pominjao i Milorad Vučelić. Đavo bi ga znao, možda je u međuvremenu i popio. Ima se, može se.
Ovo kafeno obećanje me je uvek fasciniralo. Niko ne obećava da će trgnuti, recimo, duplu ljutu. Ili, ako to nekome zvuči preterano prosto, viski. O šampanjcu da ne govorimo.
Sumnjam da su se, nakon velikih ratnih pobeda, generali i njihove svite zadovoljavali ispijanjem kafe. Nekako mi se kafa, simbol opuštanja i opuštenosti, i ne uklapa u red vojničkih simbola. Ali je to ono što su obećavali, sebi i drugima.
Po svoj prilici se radi o obećanju lakoće. Pobeda je ne samo sigurna već i laka, neprijatelj je bezvredan te i proslava celog poduhvata nema veću vrednost od vrednosti jedne kafe. Naravno, ako se pobedi, stvari izgledaju drukčije, slede proslave, parade, odlikovanja. Dupla ljuta ili šampanjac, već po ukusu. Ponekad i ponekom, kao meze, solidan imetak.
Upravo kao obećanje lakoće, ta kafa, u određenom trenutku, može imati propagandni efekat i smisao. Ali između obećanja i ostvarenja, leži mnogo toga što ovu lakoću čini oholom i bezobzirnom.
Nema u ratovima lakih pobeda. Neko je uvek ispio poslednju kafu u životu pre nego što će se ispiti ona slavljenička. Obogaljenima dugo do kafe neće biti a nikada više svoju kafu neće piti na isti, opušteni način.
Još mnogo šta surovo i strašno ide uz slavljeničku kafu. Izbezumljeni ljudi po podrumima, kolone izbeglica koje napuštaju svoje domove i kreću neizvesno nekuda, mučenja i ubijanja poraženih, uništeni životi, razoreni životi, očaj i mržnja u kojoj čovek živi kao u zatvoru iz kojeg nema bekstva.
Kako smo na početku videli, neki su obećavanu kafu popili, neki ne. A platili su je, uvek, neki drugi. Suviše za jednu kafu.
