Izvor: Vesti-online.com, 25.Okt.2012, 15:44   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Put kroz pakao

U nepreglednoj koloni Srba, proteranih 4. avgusta 1995. godine, svi su želeli samo da se dočepaju matice. U Hrvatskoj se 5. avgust i danas slavi kao Dan pobede.

Naslovna strana "Vesti"

 

Na graničnim prelazima Sremska Rača i Pavlovića ćuprija tiskali su se proterani ljudi bez mnogo nade. Reporteri "Vesti" dočekivali su nepreglednu reku nevoljnika, od kojih su mnogi smatrali da je smrt bolja od onoga što ih je snašlo.

 

"Ne >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << znam gde će me ostaviti na miru, zato i hoću da odem što dalje od ove proklete zemlje", priznao je novinarima "Vesti" Gojko Ilić iz Lipika u broju od 9. avgusta. Na zahtev čitalaca, "Vesti su objavljivale imena na hiljade Krajišnika prebeglih u Srbiju i tako obaveštavale njihovoj sudbini.

 

Od oko šest stotina naselja u Krajini koja su dva meseca nakon "Oluje" obišli članovi hrvatske akcije (ironično) nazvane "Spasimo život", u čak 132 mesta zatekli su samo po jednu osobu, mahom stariju od 60 godina. Kada je godinu dana kasnije na okruglom stolu Hrvatskog helsinškog odbora (HHO), održanom u oktobru 1996. u Zagrebu obznanio taj podatak, dr Slobodan Lang je rekao:

  Kolona proteranih Srba u akciji hrvatskih oružanih snaga "Oluja"

"Na pitanje postavljeno u Austriji jesu li ti ljudi bili zadovoljni, ja sam odgovorio: NE. Mi smo im omogućili da budu nesrećni. Da im elementarno spasimo život da mogu osetiti svu bol kojoj su izloženi." Ako se savetniku za humanitarna pitanja predsednika Hrvatske Franje Tuđmana javno otela ovakva konstatacija, možemo samo da naslućujemo šta je sve prećutao.

I danas, kad je manje-više sve rečeno o uzrocima, toku i posledicama oružane akcije "Oluja" kojom je zvanični Zagreb u avgustu 1995, uz pomoć svojih zapadnih sponzora, pre svih SAD, trajno rešio "srpsko pitanje u Hrvatskoj", proteravši više od 200.000 Srba sa njihovih ognjišta, ove reči izazivaju jezu.

Nije uspeo pokušaj Bratislave Morine, u vreme "Oluje" srpskog komesara za izbeglice, da u Banjaluci zaustavi izbegličke kolone koje su se kretale iz pravca Dalmacije, Like i Korduna ka Srbiji ("Daću sto hiljada, dve stotine hiljada hlebova, samo ostanite tu").

Vladalo je opšte uverenje o izdaji Beograda, pa nije bilo efikasnog mehanizma koji bi ih zaustavio. Na području banjalučke regije zadržalo se oko 30.000 izbeglih Srba.

 

Pašteta za pet maraka

Milica Martinović iz Obrovca držala je u naručju sina Slavka, a za ruku ćerku Milku. Uspela je da pređe granicu Jugoslavije posle nekoliko sati čekanja:

- Sudbina se gorko poigrala s nama. Izgubili smo domove, a sada nas na granici proveravaju kao da smo ustaški špijuni! Na putu dugom više od dva dana doživeli smo svašta. Sreli smo i divne ljude, ali i one koji su hteli da se obogate na našoj muci. Tražili su nam za paštetu i kilo hleba pet maraka.

Ostali su nastavili put ka matici. Prema nekim procenama, gotovo polovina njih prvi put je kročila na tlo Srbije. Većina je mesecima bukvalno lutala drumovima Srbije. Tražeći kakvo-takvo stanište mnogi su radije krenuli kao istočnoj Slavoniji i Baranji, nego ka Kosovu ponavljajući - šta ćemo tamo, iz jednog pakla šalju nas u drugi.

Kao velika mrlja na kolektivnoj savesti iz tog vremena sasvim sigurno je i "specijalni tretman" kome su bili izloženi muškarci iz Krajine koje su pripadnici MUP-a Republike Srpske i MUP-a Republike Srbije hvatali i odvozili u istočnu Slavoniju, u kamp Željka Ražnatovića Arkana u Erdut, gde su bili podvrgnuti takozvanoj operaciji kažnjavanja izdajnika.

 

Ali, to je već druga priča. Danas, više od 17 godina nakon egzodusa, izvesno je da je bivša Krajina pusta. Sve manje Srba se vraća u svoj zavičaj. Ono što nije napravila politika, napraviće biologija.

Nastavak na Vesti-online.com...