Izvor: Vesti-online.com, 11.Avg.2012, 04:59   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Čuvajte se muzike i "pauka"

Sreli smo ga u bašti kafića na plaži ispred Instituta "Dr Simo Milošević" u Igalu, gde je došao da leči kostobolju. Sedeo je pod suncobranom, pio dupli espreso s mlekom i listao podgoričke "Vijesti". Primetio je da su dobre "kao i naše frankfurtske" i da su i po boji slične.

Tako je razgovor počeo. Delovao je potišteno, a izgledao je kao da su se u Igalu svi okomili protiv njega.

- Ovde sam već osmi dan, a ostaću još dva iako mi je doktorka iz Instituta >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << savetovala da ostanem bar još osam dana. Ostao bih, ali ne mogu više da izdržim. Svaka čast Institutu. Zadržali su nivo, usluge su super, a hrana kao u dobrom restoranu. Osećam da me i leđa manje bole, ali prekosutra sedam u auto i pravac u Frankfurt. Moji unuci su mi najbolji lek - počinje priču naš zemljak, svojevremeno proteran iz Knina, a sada i iz Igala.

I prvi put se osmehnu pri pominjanju unučadi. Čudan neki čovek. O svemu priča pohvalno, a jedva čeka da ode. Nikako da kaže šta ga muči. Na kraju priznade, da ne bi da govori za novine. Dušu je otvorio tek kad smo mu obećali da mu nećemo spominjati ime i da ga nećemo slikati.

- Nije da se plašim, već ne bih da ljudi pročitaju pa sutra kažu, eto samo tom nervoznom Nikoli nije pravo, iako je i mnogim drugima kao i meni. Osim toga, nekako mi žao da govorim negativno o nečemu što je naše i što volim.

Dugo smo pričali neobavezno o vremenu u Herceg Novom, avionima u Frankfurtu, upoređivali lekarske usluge...

  UŽIVANjE NA SUNCU: Plaža u Igalu  

- Njihov personal je ljubazan i stručan, ali se pitam zašto im sva vrata škripe, a mogla bi da se podmažu sa samo pola litre ulja - priča Nikola koji se zbog alergije na sunce, za proteklih osam dana u moru okupao samo dva puta.

 

- Propisala mi doktorka kremu "fenergan". Na kutiji nema roka upotrebe, a sva uputstva napisana na ruskom. Nisam smeo da je koristim, a onda je doktorka galamila jer je preko datuma bila nalepljena cena. Nisam im ništa verovao, jer sam u istoj apoteci kupio i čajeve bez roka upotrebe. Na kutiji čajne mešavine, preko utisnutog datuma upotrebe koji je nečitljiv, zalepljena bela nalepnica na kojoj je neko odredio novi rok upotrebe...

 

Cene solidne

U Institutu "Dr Simo Milošević" jednokrevetna soba sa terapijama i punim pansionom košta 56 evra. U dvokrevetnoj je 10 evra jeftinije. U cenu su uračunati svi tretmani i lekarski pregledi. Uputno je da se ponesu svi raniji nalazi bolesti zbog koje se dolazi - otkriva nam naš zemljak uz napomenu da u restoranima za 10 evra može solidno da se ruča.

Nek' unuk zna

- Obala u Igalu je puna suvenira i svakojake robe, pa je veoma teško odlučiti se za pravi. Sva sreća, pa sam našao ovu pločicu sa natpisom "Crvene zvezde" i ovu keramičku srpsku zastavicu. Ko velim, neka unuk zna da je deda navijao za najbolji klub na Balkanu i da je on iz Srbije.

Jada se naš zemljak da ni njegušku pršutu nije probao, jer se i po njoj "uhvatilo nešto belo". Ipak, našeg sagovornika nisu mučile samo "sitnice", jer ne spavati svaku noć do jedan iza ponoći, za čoveka u godinama, veliki je problem. Zato je osim uvinog čaja, koji mu je doktorka prepisala za mokraćni trakt, pio i onaj koji otklanja nervnu napetost.

- U bašti lokala u blizini hotela Centar do prošle večeri knjavao je onaj pevač koji je, kako kažu, 12 godina "parao njena pisma i slike", a kad ga je gazda zamenio nekim novim, decibeli su postali još viši. Kod vrućine od 36 stepeni morao sam da zatvaram prozor. Bolje i mokar od znoja jednu noć, nego gluv za sva vremena. Uteha recepcionara da će pozvati lokal nije ništa pomogla. Istim tempom drmali su do ponoći. Na svu sreću, drugi dan je za nijansu bio tiši, ali je sviranje potrajalo do jedan iza ponoći. Ne mogu da shvatim da jedna kafana svira za celo Igalo, i da niko ne reaguje, čak ni njihovi konkurenti - zbunjen je naš zemljak, koji nam je najveće zlo, "pauka", ostavio za kraj priče.

- Automobil sam parkirao u ulici Sava Ilića, ispred Instituta. Imaju oni za goste svoje parkiralište, ali je daleko, gore na brdu i ko zna kako je obezbeđeno. Na ulici parkiranje dnevno košta pet evra, a kartice na koje sam ispisuješ datum kupe se u trafici. Stavljao sam ih po tri, da ne trčim dole svako jutro, a onda jedno jutro zaboravio sam da stavim novu. Kad sam oko podne pošao da je stavim, automobila više nije bilo. Prestravljen zbog raznih priča o krađama, već sam se video na autobuskoj stanici. Utešila me devojka sa recepcije: "Ma ne, nisu lopovi. To se odavno nije desilo, sigurno su ovi sa "paukom". Zabrinuti portir beznadežno mi je pokazao rukom na park iza koga je "paukovo" parkiralište. Bio sam neizmerno srećan kad sam ugledao svoju metalik vektricu, pa nisam ni obraćao pažnju na golobradog momčića koji je ledenim glasom zatražio dokumente. Prekoračio sam vreme, ali su tri kartice koje su bile izložene, još upućivale na činjenicu da sam redovno plaćao i da je u pitanju zaboravnost. Očito se radi o običnom pelješenju - priča naš zemljak, a revoltiran postaje sve glasniji.

 

- Vikao sam i na toga momka, jer mi je predložio da se žalim u njihovoj kancelariji "JP Park servis". Platio sam 45 evra i zapretio da ću stvar dati advokatu. Rekoh to, pa se pokajah, jer mi kroz glavu proleti misao da bi mi zbog toga noću mogli da izbuše gume. Srećom to se nije dogodilo i ja ću pekosutra polako da krenem za Frankfurt.

Sutradan smo na plaži popili naš poslednji zajednički espreso s mlekom.

- Ako pišete ne spominjite ime. Doći ću i iduće godine, jer mi u Nemačkoj nijedna terapija ne pomaže kao lekovito igalsko blato - reče i ode da popije tabletu koju je to jutro zaboravio. 

Nastavak na Vesti-online.com...