Izvor: Politika, 13.Feb.2013, 13:32 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Šta koči Obamu?
„Najmoćniji čovek sveta” ne može da postigne mnogo, suočen sa polarizacijom u Kongresu koja je bez presedana u novijoj američkoj istoriji
Od našeg stalnog dopisnika
Vašington – Predsednik Barak Obama je noćas u dva posle ponoći po našem vremenu održao svoju besedu „o stanju nacije”, ispunivši time ustavnu obavezu i poštujući tradiciju koju je još 1789. ustanovio >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << prvi predsednik SAD Džordž Vašington.
Govor o stanju nacije – obično jednosatna beseda – drži se pred oba doma Kongresa (Predstavničkim domom i Senatom), a zahvaljujući televiziji i doslovno pred celom nacijom. Obama je doduše nedavno, 21. januara, održao svoj drugi inauguracioni govor, ali ova dva obraćanja javnosti su različita i po formi i po suštini.
Na inauguracijipredsednik ima obavezu da inspiriše, a pred Kongresom da informiše. Prvi je dakle poezija, a drugi proza.
Kako je najavljivano, Obama je noćas u Kongresu imao zadatak da politički razradi glavne poruke koje je naciji već uputio govoreći pre tri nedelje ispred kongresnog zdanja na Kapitol hilu, gde je posle reizbora položio predsedničku zakletvu. Kako je najavljivano, u središtu je trebalo da budu stanje nacionalne ekonomije, mere za povećavanje zaposlenosti i konsolidaciju položaja srednje klase, ali i teme iz njegove „liberalne agende”, kao što su kontrola prometa vatrenog oružja i klimatske promene.
I pre i posle Obaminog četvrtog govora o stanju nacije, glavna dilema je koliko on reči može da pretvori u dela. Američki predsednik se često opisuje kao „najmoćniji čovek sveta”, ali na domaćoj sceni njegova moć je prilično ograničena. Američki ustavotvorci su naime još pre više od dva veka u temelje sistema ugradili podelu vlasti na izvršnu (predsednik), zakonodavnu (dvodomni Kongres) i sudsku (Vrhovni sud) i mehanizam njihove međusobne kontrole. To praktično znači da svaki stanar Bele kuće mora dosta da pregovara sa drugim izabranim predstavnicima naroda, pogotovo ako dva kongresna doma kontrolišu različite partije, što je danas slučaj: republikanci imaju većinu u donjem, a demokrate u gornjem.„Barak Obama ima dva enormna problema u primeni svog političkog programa u drugom mandatu”, smatra Alen Lihtman, profesor istorije na Američkom univerzitetu u Vašingtonu, koji je inostranim dopisnicima u ponedeljak obrazlagao značaj govora o stanju nacije u istorijskoj perspektivi. Prvi je oštrija polarizacija u Kongresu, bez presedana u novijoj američkoj istoriji: dve partije su kompletno na suprotnim pozicijama i nisu u stanju da se usaglase oko nijednog od krupnih pitanja koja su na dnevnom redu, od poreza do budžeta, od mera za zaštitu okoline i katastrofalnih klimatskih promena do problema ilegalnih imigranata.„Istorijska je činjenica da nijedan predsednik demokrata u istoriji naše republike nije mogao da sprovede neku unutrašnju reformu bez većine sopstvene partije u oba kongresna doma”, kaže profesor Lihtman. Pogotovo, kako je objasnio, što danas nema nekadašnjih konzervativnih demokrata ili liberalnih republikanaca, koji su u prošlosti bili nosioci svakog međupartijskog kompromisa koji je Ameriku gurao napred.
Kako u takvim okolnostima Obama može tu prepreku da savlada? „On mora da iskoristi suštinsku karakteristiku Kongresa, a to je da on funkcioniše na istom principu kao Volstrit”, smatra profesor Lihtman. „Rukovodi se isključivo pohlepom i strahom.”
Prvo je, po objašnjenju ovog istoričara, da svi kongresmeni žele da na svojim položajima ostanu što duže, da stalno dobijaju poverenje glasača, a drugo je strah da će, ako ne zastupaju uverenja biračke većine u svojoj izbornoj jedinici, biti kažnjeni.
Obama zato, u odsustvu neke strašne krize koja je u prošlosti bila katalizator za prevazilaženje političkih i ideoloških razlika republikanaca i demokrata, mora da motiviše svoju većinu koja mu je omogućila da osvoji drugi mandat. Da ona stvori pritisak iz bazena Kongres za njegove reformske programe.
To je međutim, u današnjim okolnostima u Americi, istinska „nemoguća misija”. Dok je većina nedvosmisleno za stabilnu ekonomiju, najnovije istraživanje koje je sproveo ugledni Institut „Pju” pokazuje da biračima uopšte nisu prioriteti politički važni delovi Obaminog programa kao što su ilegalni imigranti, kontrola oružja ili globalno zagrevanje: to su stavili čak na 17, 18. i 21. mesto.
Kad se toma doda da svaki predsednik u drugom mandatu ima najviše godinu dana da ne samo započne, nego i krene u realizaciju nameravanih reformi koje treba da mu izbore dobro mesto u istoriji – već pred kraj ove godine počeće kampanje za kongresne međuizbore 2014, a potom kampanja za predsedničke nominacije za 2016 – onda se vidi da će Obama morati da pronađe neki srednji put između maksimuma željenog i minimuma mogućeg.
Milan Mišić
objavljeno: 13.02.2013.
Pogledaj vesti o: Barak Obama
