Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 26.Mar.2016, 21:26 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ljubomir Živkov: Zrenjanin
Kao što je moja porodica u svega tri pokolenja projurila kroz lovačku privredu (deda), kroz zemljoradnju (otac), sve do uslužne delatnosti (koja pripade meni), tako se moj lični dijalektički razvoj očitavao i u prevoznim sredstvima koja su me iz jedne moje epohe nosila u narednu: položio sam prijemni za zrenjaninsku gimnaziju, tu mi je podvoz bio još kao iz lektire: zaprega, naše zelje i špediter; na studije marksizma u Beograd otputovaću putničkim vozom Jugoslovenske železnice, dvadeset >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << dve godine spustia u Njujork ću odleteti avionom JAT-a - ko ima srca da zaustavi progres!
Nisam čitao ništa o Mihajlu Pupinu, ali ako se u budućnost velikan nije otisnuo preko Pančeva, ako se bio opredelio za voz kao najmodernije prevozno sredstvo, onda su ga njegovi morali jednog jutra ispratiti na farkaždinsku železničku stanicu, pošto su skelom kolektivno prevezeni preko Tamiša, ali ovo su nenaučna nagađanja, držimo se onoga što sam svojim očima video: mesto na kojem bejaše skela bilo je jedno od najlepših, sve do ušća koje je pripalo opštini Pančevo, i nisam načisto je li skela zajedno sa skeledžijinom kućicom, čunom i kerom ulepšala taj savijutak, tu Tamiš dolazeći iz Orlovata odlučno kreće ulevo, ili je, naprotiv, sve već bilo u vrbacima, paprati i vinogradima, pa je odlučeno da skela bude u toj divoti? Možda je tu postavljena jer Tamiš nakon skretanja ne stigne još da se zauka, ili joj je prosto pripala sredokraća Idvora i naše znamenite železničke stanice?
Prvi moji dani u Koče Kolarova i u Gimnazijskoj bili su reklama miholjskog leta, blještavo sunce, žuta austrijska kocka na ulicama, zlatno lišće, vinogradi još nisu obrani, a meni je stalno hladno! Te će zime moj room-mate Dragan dobiti žuticu i padaće sneg krupan kao današnje rafaelo bombone, ali meni neće više biti hladno, ponovo ću se tako stresati tek kada unatoč teškom prigovoru savesti budem otišao u vojsku, i taj april 1979. meteorolozi knjiže kao sunčan, topao i suv, a meni se vratila zaboravljena jeza iz Koče Kolarova, iz čekaonice Zrenjanin-Fabrike i sa mosta na Begeju: bila je to studen neprilagođenosti.
Zrenjanin. Mirisaće najviše na slad, to mi se činilo kao neznatno oplemenjena, gradska cevarika, kroz celo prvo polugodište kao da je prolazila jedna te ista zaprega, štajerci, potkovani na sve četiri noge umerenim kasom prolaze po glatkoj i skupoj cigli, to je zvuk Zrenjanina.
Odrasli pojedinac je u Zrenjanin putovao vozom, kad je, pak, trebalo da se ponovi cela porodica, preži konje, koje ćeš ostaviti kod Jefte Belićovog, polaziš pre nego što se razdani, dvadeset četiri kilometra je to, hej, truckaš se do Stajićeva, gde te čeka asfalt, i dok su na letnjem putu koraci konja gotovo nečujni, a točkovi, osovine, šaraglje, levče i les, stalno škripe, kloparaju ili cijuču, čim iziđemo na asfalt, kola se utišaju, i slušamo potkovice; držimo se krajnje ivice kolovoza, da ne usporavamo motorna vozila, da nam kamiondžije i „Lasta" ne poplaše konje, sad već sviće, šljunkovitom stazom prema gradu promiču hiljade biciklista, mnogi sa kačketima kakav je imao i Vladimir Iljič, proletarijat žuri da ga fabrička sirena ne preduhitri, doklen seljačija, naprotiv, odlazi u brižljivo planirani i zasluženi šoping.
Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake subote na Prvom programu RTV u 19.15.
Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.
Pogledaj vesti o: Nju Jork
Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...
