Izvor: B92, 21.Mar.2011, 02:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ispovest iz Japana
- Je l' znaš da je car napustio Tokio?
- Ko? Piksi?
- Ma ne zezaj. Akihito, japanski car!
Taman sam zaustio da svom sagovorniku smisleno prokomentarišem ovu zabrinjavajuću glasinu, kad me je grubo prekinuo novi potres, prvi te večeri i ko zna koji po redu od petka 11. marta.
Koji petak? Pa petak 13ti, podmuklo prerušen u petak 11-ti, marta 2011.
Izlazeće sunce je tog dana, pretpostavljam, uzelo neplaćeno, a Vatreni prsten Pacifika >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << rešio da naplati neke stare račune... moj nesrećni Japan, tog dana je bio najbliži.
- Čekaj! Trese ponovo! Pa dokle više?! - urlam u mobilni.
Nakon par sekundi, zemljotres je zadovoljno stao, naglo - kako je i počeo i ostavio nas da se pitamo kad će se ponovo oglasiti.
Nije nas, doduše, ostavio u šoku, već u "afteršoku."
Za šok se pobrinuo Veliki tata 9.0 pomenutog petka. U dva velika udara pocepao je Zemljinu koru, tu blizu severoistoka Honšua i otvorio Pandorinu kutiju japanskih noćnih mora. Sve što je moglo da pođe po zlu, pošlo je...
- Zvaću te kasnije - kažem prijatelju, gasim mobilni da sačuvam dragocenu bateriju i gledam s prozora hotela na Naritu, koja očigledno ima struju. Restrikcije izazvane ispadanjem japanskih nuklearki iz energetskog sistema, vratile su me u moj Beograd, u neka vremena koja rado želim da zaboravim.
Nažalost i da nije višesatnih isključenja struje, u vesele '90-te, vratili bi me prazni rafovi u supermarketima, penzioneri u redovima, a iskreno, iz korena me ovde najviše remeti prokleta sirena, japanska verzija "Šizele", koja najavljuje dolazak Cunamija.
Suviše "duhova prošlosti" za moj ukus. Nije da se ja pitam. Nisam se pitao ni sa 16, kad je "Balkanski cirkus" krenuo na turneju, a ne pitam se ni sada. Mogu samo da bacim peškir u ring i odem. To je i plan. Sutra ujutru, hvatam let za Singapur s Narite, koja ovih dana više liči na izbeglički centar - prepuna izbezumljenih lica, ljudi koji se u panici grabe za preostala mesta u avionima. Sam Tokio, ne mogu da prepoznam.
Čini se mi se da ga je neko kidnapovao i podmetnuo mi neki potpuno drugi grad, tih, gotovo bez saobraćaja, ljudi zamišljenih i odsutnih pogleda. Restrikcije struje prinudno su zatvorile mnoge kompanije, radnje, kafiće... Centralni delovi Tokija su pošteđeni isključenja, ali mnoge linije vozova koji voze dotle nisu i zaposleni jednostavno ne mogu da dođu do svojih radnih mesta. Svi čekaju da se ova noćna mora završi i mnogima se verovatno čini da je i dalje taj petak 11-ti i nikako da se završi.
A taj pakleni petak! Ni sam ne znam koliko sam zemljotresa prošao u Japanu do 11. marta 2011. Jednostavno sam prestao da reagujem na potrese i obično zaboravim da su se dogodili, nekad i par minuta kasnije. Sačekaš nekoliko sekundi, kad prestane, nastaviš da radiš šta si i započeo. Ovoga puta, bilo je potpuno drugačije.
U kancelariji nas je bilo petoro.
- Đišin! (zemljotres) - smireno je primetila koleginica do mene. Nisam je čak ni pogledao, nastavivši da kucam na tastaturi.
Sledećeg trenutka, toliko je snažno zatreslo da su mi oba monitora sa stola poskočila. Umesto da stane, zemljotres je nastavio da trese i to još snažnije.
- Napolje! Brzo! - uzviknuo je naš šef, dok su mu knjige sa obližnje police, padale po ramenima, leđima, nekim čudom, ne i po glavi. Lično, radije bih da mi knjige padaju po leđima, nego monitori...ok, "Rat i Mir" ukoričeno izdanje ne računam.
Stvari su, dakle, letele na sve strane, a sa plafona je krenula da šiklja voda iz, pretpostavljam, neke vodovodne cevi. Zgrada u kojoj je naša kancelarija, stara je koliko i nuklearka u Fukushimi - nekih 40 godina.
S obzirom da se nalazi u poslovnoj oblasti Tokija, gde su zgrade prilično nove i visoke, naša četvorospratnica, već ima status antikviteta u kraju. Dobra vest: Lako je strčati dole; Loša vest: Prva će se srušiti.
Nismo čekali da vidimo ispravnost procene i sleteli smo do izlaznih vrata i izleteli na ulicu brzinom Dragiše Binića u najboljim danima.
Zemljotres nije prestajao i svi smo izbezumljeno gledali u vis, kako nam nešto ne bi palo na glavu (pamet), a poseban strah postoji od električnih žica na banderama, koje poput paukovih mreža vise po celom Tokiju.
Ja sam jednom rukom pridržavao Yumi, mladu koleginicu koja je naglas plakala i molila se Bogu da se potres zaustavi. Ja sam je smirivao govoreći da ne brine, da će sve stati za par sekundi, ali su me afteršokovi, demantovali grubo, a na sve to je i jedan oblak uspeo da zakloni sunce iznad nas.
Soliteri su se toliko ljuljali, da su se gotovo dodirivali, ako su se nalazili blizu jedan drugom. Sirene sa zgrada i upozorenja da dolazi cunami su puštena u isto vreme, što je još više doprinelo konfuziji, jer su zvukovi dolazili sa raznih strana, mešali se međusobno i niko živi nije mogao da razazna o čemu je reč.
Reč "cunami" smo ipak, dobro razumeli.
Pauze između afteršokova su sigurno postojale, verovatno i višeminutne, ali su zgrade oko nas nastavljale da se ljuljaju i prošlo je sigurno dobrih dvadeset minuta dok nismo dobili prvi zasluženi time-out koji bi nam dozvolio da pokušamo da pozovemo najbliže.
Pokušamo - da, ali ne i uspemo.
Mobilni operateri su bili potpuno paralisani. Internet je, nekim čudom i dalje radio, tako da je Skajp bio prvo mogiće sredstvo komunikacije putem mobilnih. Prvi koga sam uspeo da pozovem je moj otac, jer je prvi bio online. Šta moj ćale penzioner radi u Srbiji u sedam ujutru na Skajpu, nemojte me pitati - pojma nemam, ali mi je laknulo kad sam ga zatekao na vezi.
Nakon nekih pola sata od prvog udara, počeli smo da dobijamo stravične vesti iz Tohoku regije...slika koju ste dobijali iz Japana, govorila je sigurno više od reči.
Celu noć sam proveo u blizini kancelarije (saobraćaj je bio u stanju kolapsa) a potresi su se već merili u stotinama. Tek oko deset sati uveče, pojavile su se prve vesti o potencijalnom problemu sa jednom od nuklearnih elektrana. Saopštenje je bilo šturo, ali sasvim dovoljno da mi ulije strah od nove opasnosti.
Poznajući način izveštavanja japanskih medija kao i potrebe posebnog načina tumačenja saopštenja za javnost japanskih zvaničnika, bio sam siguran da nas u najskorije vreme, čekaju neprijatna iznenađenja vezana za pomenuti problem.
Voleo bih da nisam bio u pravu.
Konferencije za štampu koje su usledile u narednim danima, bile su potpuno besmislene, uz stidljiva pitanja japanskih novinara i odgovore koji zapravo to nisu, već samo semantičke igre koje se svode na "trenutno ispitujemo to" i "nemamo još podatke."
Nakon prve eksplozije stvari su dobile novu dimenziju. Isprva demantovana, nakon toga prebačena u "trenutno ispitujemo," tek iz trećeg puta, nakon pojave TV snimka, eksplozija reaktora br. 1 je i zvanično priznata.
Znao sam da je vreme da počnem da pakujem kofere i pripremim sa za mogući odlazak.
Formalno gledano, bar ovoga puta nisam "izdajnik", je l' da? Ja sam samo "gaiđin - stranac" i niko i ne očekuje od mene da ostanem i stojički na grudi dočekam sporog ubicu, razorne moći - radijaciju iz nuklearne elektrane Dai-ichi. Ni onih 5,6 uspaljenih reaktora ne deluju preterano "zagrejani" da je sprečavaju da ode... Već 40 godina Fukušima i pedesetak njenih sestara u Japanu, proizvodilo je energiju za robusnu industriju Japana. Što je mnogo, mnogo je. Došlo vreme i da nuklearke podele malo radijacije i sa svojim graditeljima i idejnim tvorcima - ljudskim rodom. Što se mene tiče, neću ostati dovoljno dugo da uživo vidim radosno ujedinjenje "dragih prijatelja."
Kad sam već kod "zaigrala mečka," momenata iz Japana, ne mogu, a da ne pomenem istorijski apsurd iz moje najbliže okoline. Moj dobar prijatelj Den, Amerikanac iz Kalifornije, planira da skloni svoju porodicu od nuklearne opasnosti, ni manje ni više nego u Hirošimu! Rekao bih "Zemljo, otvori se!" ali ista zjapi ovde već od Petka, pa da ne insistiram...
Kanda se nije lepo bilo sprdati s atomima i cepati ih. Samo kažem, nije da sam stručnjak. Ja se u nuklearnu energiju razumem, otprilike koliko i Homer Simpson.
O Cunamiju, s druge strane, Japanci znaju daleko više nego Berluskoni o godištu svojih ljubavnica. Jamato nacija je stotinama godina stradala od pošasti džinovskog talasa, čak daleko više i od samih zemljotresa. Nije ih iznenadio ni sada. Samo podsetio. Pa oni su ga i krstili tim imenom, nisu stranci.
Za vas koji kataklizmične slike udara Cunamija u čudu gledate na TV ekranima, moram objasniti sledeće: koliko god mislili da su Japanci prosto paralisani od šoka ovim što ih je snašlo, istina je ipak malo drugačija. Ova nacija je najspremnija na svetu za ovakve epske potope, ginu, padaju, ali nikad se ne povlače u neredu i ne ostavljaju svoje ranjene iza sebe.
Japanci iznad svega cene kolektivizam, a trenirani su od malih nogu, kako da postupaju u vanrednim situacijama. Vremenom, doduše, pokazalo se da su im redovne situacije problem, pa je stopa samoubistava ovde, na samom vrhu te nesrećne kategorije u svetu...
Idem nazad u sobu. Delim je sa dva sjajna Indijca. Hoteli oko Narite su prebukirani, pa se sve deli, osim praznog mesta u avionu.
Sve je puno. Osim srca nas koji odlaze odavde. To je tako kad ostavljaš ono što voliš. Znam to suviše dobro.
Singapore, here I come...
Pogledaj vesti o: Zemljotres u Japanu
