Izvor: Dzungla.org, 31.Jan.2014, 17:27 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Jelena Svetličić: Srbija nije samo šund!
ŠTA smo sve prestali da primećujemo, da čujemo, osećamo i cenimo? – pitanje je koje je sebi postavila Jelena Svetličić kada je odlučila da pokrene emisiju „U hodu“ (RTS 1). Shvatila je: – Ničiji život više nije onakav kakav je bio. Suočeni smo sa problemima, ali ne smemo da zaboravimo da nismo prinuđeni da pristajemo na kompromis sa niskobudžetnim moralom, poremećenim vrednostima, nekulturom, javnim ličnostima bez profesije. Faktor čovek je najvažniji. I upravo zato >> Pročitaj celu vest na sajtu Dzungla.org << – čovek i sve ono što čini njegov život – u centru su ove emisije. Jelena kaže da ono što nam se danas mahom servira ne bi trebalo da bude život, već sramota. Nasuprot promociji bahatosti, primitivizma, prostakluka i neskromnosti, autorka se izborila za neke lepe priče, pozitivne ljude, divnu prirodu. Sve ono što je, kaže, ostavljeno na čekanju ili zaboravljeno. Jer sve što je postalo važno, dodaje, jeste da Srbija u 101. reprizi vidi nečiji garderober. – A ja vidim drugačiju Srbiju i drugačiji Beograd, onaj koji nije nametljiv i bahat, onaj koji želim da približim ljudima. RTS se zalaže za negovanje kulturnog sadržaja. Moram zato da demantujem sve one koji pod izgovorom „gledanosti“ plasiraju kič i šund – ova emisija je vrlo praćena i to, zamislite, prati je neki fini svet, sa nekim lepim emocijama. Način na koji ćemo gledati na ono što se dešava u životu je upravo ono što će definisati naš život. Znam da je to mnogo lakše reći nego primeniti, jer je to borba koju svakodnevno vodim i sama sa sobom. * Šta sve radimo u hodu, a ne bi trebalo? Šta je opravdano raditi u hodu? – Sve je opravdano raditi u hodu, osim biti nemaran i bezosećajan. * Emisiju ste otvorili pričom o zameni teza – fizička aktivnost je preduslov dobrog izgleda ili zdravog života. Da li je to jedna od najčešćih zabluda? – Živimo u vremenu velikih zabluda. Teze su zamenjene u mnogim segmentima, a mogu se najjednostavnije sagledati kroz tu prizmu. Ili, ako želite možemo da je sagledamo i kroz muzičku scenu, koja se odlično reflektuje na svaku drugu sferu društva. Postavlja se pitanje da li je „stas“, i to ne uvek tako dobar „stas“ zamenio „glas“, a pre svega šta se desilo sa zdravim razumom? * Šta ste i sami shvatili dok ste obrađivali temu značaja nedeljnog ručka i odnosa prema zajedničkom obroku? – Odrasla sam u porodici u kojoj se tradicija porodičnog ručka uvek negovala. Oca sam izgubila 2004. godine, ali moja majka tu tradiciju i dalje čuva, a ja se trudim da je primenim i u svom domu. Znam koliko mi je značila topla kuhinja i miris sveže spremljene hrane koji se širio kroz kuću. To su oni banalni ali značajni trenuci, koji vas negde definišu, razvijaju vam osećaj sigurnosti i pripadnosti. U toj emisiji mi je bio značajan i odnos prema domaćim proizvodima. Kako je moguće da smo uvek spremni da hvalimo strane proizvode, a ništa nećemo da učinimo da od vrhunskih domaćih napravimo ekskluzivitet. * Koliko se i sami pridržavate saveta, pa i „ispravki“, koje gledamo u vašoj emisiji? – Emisija ne daje savete, nema gotovih recepata za bolji život, već se trudim da otvorim pitanja kroz razgovore sa ljudima – o iskustvu i znanju, realnim preprekama na koje svi nailazimo, strastima zahvaljujući kojima pobeđujemo. Odgovor će svako pronaći za sebe, čak i ja. Čovek konstantno mora da radi na sebi, i ja to primenjujem. Ne znam da li je prava reč za to „ispravka“, ali „suočavanje“ pre svega sa sobom – svakako jeste. * Koje su sledeće teme na udaru? – O nekim stvarima ne treba pričati, treba ih pogledati. Sa najbližim saradnicima, Gojkom Despotovićem, Milinom Trišić, Vladimirom Stošićem, Vladimirom Veskovićem, Goranom Savićem i Igorom Pavlovićem radim danonoćno. Tu niko nema samo svoj fiksni posao, već svi sve radimo. Tako kroz rad, priču, smeh, razmenjujemo iskustva, informacije, tragamo za interesantnim i nesvakidašnjim ljudima i zajednički dolazimo do tema. * Vi ste zapravo stilista. Koliko ova profesija utiče na vaš pogled na život, na odnos prema sitnicama? – Mislim da nije profesija ono što definiše pogled na život. Sve se svodi na to kakav ste čovek. Onakvi kakvi ste u životu, takvi ćete biti i u poslu. Neke kolege mi zameraju što se lično obraćam gledaocima. Međutim, kao što se stilizovanjem nisam bavila iz fotelje, već sa terena, upoznavajući ljude kojima ću se baviti, njihove potrebe, mogućnosti da iznesu određenu stvar, na taj način se danas bavim i ovim poslom. Prisutna sam na svakom snimanju, na svakoj montaži, sama pišem, nemam scenaristu i reditelja. SA RUDARIMA BORSKE JAME* KAKVA je „avantura“ bio obilazak borske jame sa rudarima, što ste uradili zarad emisije? – Borska jama za mene predstavlja neprocenjivo iskustvo. Spustiti se 600 metara u dubinu zemlje, a pritom silazite liftom pet minuta, gde vam se vazduh smenjuje u minutama, od hladnog do nepodnošljivo toplog bila je borba sa mojim najvećim problemom – klaustrofobijom. Volim da vidim i osetim kako drugi ljudi žive i rade. A ljudi u jami su nasmejani. Napaćeni svakako, ali iskreno vedri i nasmejani. OpširnijeVečernje Novosti
