Izvor: Blic, 16.Nov.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Jedu kupus, sanjaju pekmez
- Kad bi nam barem malo pekmeza ponekad dali, a ne stalno ove marakrone... - tiho je dobacila starija žena iz reda u Narodnoj kuhinji. Iza nje nizao se strpljivi red ljudi koji je završavao na raskopanoj ulici. Ritmično je odmicao na prvom šalteru sa hlebom, dok je na drugom, kroz koji je na svakih pola minuta izvirivala kutlača sa kupusom, vladao blagi zastoj. Prvi kazan sa današnjim ručkom u Narodnoj kuhinji je upravo bio ispražnjen.
- Dolazim već godinama, od kako mi >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << je suprug umro. Šta ću, moram... Mene nije sramota, ali ćerka se stidi - kaže sedamdesetdvogodišnja Novosađanka M. N., uzimajući među prvima porciju kuvanog kupusa koji je bio na meniju Narodne kuhinje u Ulici Laze Kostića. Ceo radni vek provela radeći kao stručni saradnik u prosvetnoj ustanovi, ali već godinama koristi usluge ove kuhinje. Retko ruča u depresivnoj prostoriji kuhinje, već porciju u plastičnoj kantici uglavnom nosi kući. Ponekad je, kaže, raspodeli na dva obroka.
- Nemam zube, pa mi je neprijatno da jedem ovde međ’ svetom. A i posvađala sam se sa ovom što nam deli hleb, jer se ponaša prema nama kao da smo stoka, a ne ljudi - dodaje M. N.
Napominje da je najviše iritira kada osoblje kuhinje počne da čisti pod upravo u vreme kada korisnici sednu za sto da bi jeli. Pored nje, u prostoriji od tridesetak kvadrata, na ručak čekaju još desetine ljudi. Kroz gužvu starijih, uglavnom penzionera, promoli se i lice pokojeg deteta. Desetogodišnji dečak, držeći za ruku mlađu sestru, objašnjava da se „mora od nečeg živeti". Po hranu u Narodnu kuhinju, kaže, obično dolazi mama, ali je ovih dana nešto bolesna.
- Ma, dobre su porcije. Uglavnom jedemo to „na kašiku": pasulj, kupus, paprikaš, makarone, a bude tu i po parče mesa. Samo kad bi nam ponekad dali malo pekmeza... - kaže penzionerka Stanislava K..
U Narodnoj kuhinji se hrani već godinama, jer joj penzija od 3.500 dinara nije dovoljna, kako kaže,"ni za 'leba". Njen predlog o pekmezu ostali korisnici podržavaju klimanjem glave. Mada se međusobno skoro svi poznaju, slabo razgovaraju. Uglavnom gledaju da što pre dobiju svoje sledovanje i većina ga nosi sa sobom kući.
Za jednim od tri stola, koliko im je na raspolaganju, dva muškarca u tišini jedu svoje sledovanje. Obojica su ostali tehnološki višak u svojim preduzećima. Dve porcije od ukupno 336, koliko je juče podeljeno u ovoj ispostavi. Stariji gospodin sa šeširom, za koji je zadenuo pero, uljudno ih pozdravlja u odlasku. Dve porcije kupusa i polovinu hleba spakovao je u platnenu tašnu, a zatim uzeo pod ruku suprugu, koja ga je sramežljivo čekala pred vratima.
„Treba oni iz Skupštine da dođu"
- Džaba pišete, niko to ne čita. Treba ovi iz skupštine da dođu ovde na ručak jedan dan, možda bi se tad nešto promenilo - dodaje revoltirano muškarac za stolom sa kojeg se pušio tanjir sa „narodnim" kupusom. Čovek do njega odmahnuo je rukom:
- Ćuti i jedi, ohladiće ti se...
Lanč paketi
U Novom Sadu postoje dve ispostave Narodne kuhinje u kojima se u proseku podeli više od 600 obroka dnevno. Pored toga, gradski Crveni krst podeli u prigradskim naseljima svakodnevno još 400 lanč paketa, po količini hrane jednakih jednom obroku. Obroci se raspodeljuju u mesnim zajednicama, dok nepokretnim Novosađanima hranu svakog dana donose volonteri Crvenog krsta.
