Izvor: Danas, 20.Jul.2015, 14:42 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U mesečevoj dolini
Avenida Altiplano, nazvana po istoimenoj visoravni na kojoj leži ova zemlja, vodi do trga koji se naziva Plaza de los armas (Trg oružja). U tom delu grada su državne ustanove sa nekoliko trgova. Brda ispred nas su načičkana malim kućama; okrečenih jarkim bojama izgledale su kao da stoje jedna na drugoj.
Bektanje motora se pojačava, autobus jedva savlađuje strme i uzane uličice San Pedra gde žive "mešanci". Neverovatno zvuči Alfonso kad kaže da prolazimo onim istim >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << putem kojim smo prošli prethodne večeri! Noć, sa bleštavim svetiljkama, stvorila iluziju raskoši i bogatstva u odnosu na DAN koji nam je pokazao pravo bolivijsko lice. Penjemo pored kuća sa visokim kamenim temeljima. Mimo nas se jedva provlače žene; ispod šešira su lica sa grubom kožom opaljenom suncem i vetrovima. I baš kao svuda u ovom kraju sveta - prvo ide Bolivijac, a iza njega žena; sa tovarom robe na leđima ona vodi i lamu; čini mi se da su iste visine; i žena i lepa životinja sa dugačkim vratom, belim krznom i tamnim očima. Bolivijici je smatraju neprocenjivom jer od nje koriste s v e; od vunenog krzna prave toplu odeću, od kože obuću, a lamino mleko izdržava najveći deo bolivijskog naroda.
Ispred nas je opet pijaca. Ova je glavna, naglašavaju. Veliki prostor je ispunjen mnoštvom ljudi; najviše Ajmara i Kečua Indijanaca sa okolnih brda (oni čine 55 odsto stanovništva). Nalazimo se na uzvišenju tako da odozgo vidim samo šešire, šeširi, šeširi i samo šeširi (nezaboravan prizor). No, kako se spuštamo pojavljuju se lica, pa odeća, noge... mnogo je bosonogih. Roba je izložena na goloj zemlji; voće, povrće, štavljene kože, bale češljane vune lame i alpake. Do njih su pončo-ogrtači, kape sa štitnicima za uši. Na prostirci su predmeti od srebra ručne izrade... preko puta su sudovi raznih oblika i kvaliteta - od drveta, pečene zemlje, i srebra. Oko pijace se su stare kuće. Alfonsin govori kako su u temeljima uzidani fetusi kornjače, kao simbol dugovečnosti i žabe, simbola ljubavi. Vraćamo se, u ovom kraju sveta nema sutona, bez 'najave' dan prelazi u mrak.
Pre svitanja, krećemo na izlet u "Mesečevu dolinu". Truckamo se u kombiju sa zaprljanim staklima (papirnatim maramicama 'otvaram prozorče' da bih posmatrala predeo kojim prolazimo.
Put vodi pored rečice čiji tok nije regulisan pa se voda često izliva na makadamski put. Na prašnjavim obalama rečica ili potoka, Bolivijke peru rublje i suše ga po žbunju. Nailazimo na šume eukaliptusa; drvećem sa belom i glatkom korom i razgranatom krošnjom. Lišće mu je blagotvorno, za bronhije, pa ih zovu 'menta-šume'. Eukaliptus uspeva, čak i na visini od 3.800 m. Penjemo se, vazduh je oštriji, prašina sa makadama se uvlači unutra. Iza oštrog zaokreta ukaza se neverovatan pejzaž.
"A ovo je jedna od nekoliko 'El valle da la luna - ( 'Mesečeva dolina')", kaže Alfonsin i kreće.
Hrapavo kamenito tlo otežava nam hod između čudnih kamenih oblika koje neverovatno podsećaju na živa bića... Na tom brdu od mekog krečnjaka, koje je osnovni sastojak zemljišta - kiše, hladnoća, sunce i erozije - postepeno su stvarale manja, pa sve veća udubljenja koje je oštri planinski vetar svakodnevno klesao stvarajući od njih fantastične formacije.
